Nemušti jezik

U nekakva čoveka bio jedan čoban koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio. Jednom, idući za ovcama, čuje čoban pisku, pa ode u šumu da vidi šta je. Kad tamo, šuma gori a u požaru zmija pišti. Čoban stane da gleda šta će zmija raditi, a ona poviče iz požara: – Čobane, za boga, izbavi me iz ove vatre!

Čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po njemu domili do ruke i vrata te se savije. Čoban se nađe u čudu pa povika: – Šta je to, u zao čas! Ja tebe izbavih a sebe pogubih! – Ne boj se ništa, – odgovori zmija, – nego me nosi kući. Moj otac je zmijski car.

Onda joj se čobanin stane moliti i izgovarati da ne može ostaviti ovce, ali zmija reče: – Ne brini za ovce, neće im ništa biti. Nego hajde što brže. Čoban pođe sa zmijom kroz šumu i najposle dođe na jednu kapiju koja je bila od samih zmija. Onda zmija sa vrata čobanova samo zvizne, a zmije se raspletu i propuste ih.

Tada zmija reče svome spasiocu: – Kad dođemo u dvor moj otac će ti davati šta god zaišteš: srebra, zlata, dragog klamenja. Ali ti ne uzimaj ništa nego traži nemušti jezik. On će se dugo zatezati, ali će ti najposle dati. Kad dođoše u dvor, otac plačući zapita kćer šta se zbilo, a ona mu sve po redu kaže.

Onda zmijski car reče čobanu: – Šta želiš da ti dam što si mi kćer izbavio? Kada čoban zatraži nemušti jezik, ovaj uzvrati: – Nije to za tebe, jer ako ikada nekom odaš tajnu da znaš taj jezik, odmah ćeš umreti. Nego traži šta god hoćeš drugo. Na to čoban odgovori: – Ako ćeš mi što dati, daj mi nemušti jezik.

Ako li mi ne daš, meni drugo ne treba. Čoban pođe, a zmijski car ga onda vrati govoreći: – Stani! Hodi ovamo kad baš hoćeš! Zini! Čoban zine, a zmijski car mu tri puta dune u usta i zatraži od njega da to isto uradi. – Sad imaš nemušti jezik, – reče, – ali za glavu svoju nikome to ne kazuj  jer ćeš odmah umreti.

Čoban pođe kroz šumu i idući poče slušati i razumevati govor ptica i trave i svega živog na svetu. Kad dođe k ovcama i nađe ih sve na broju i miru, leže malo da se odmori. Ali tek što leže doleteše na drvo dva gavrana i počnu razgovarati: – Kad bi znao ovaj čoban da ovde gde leži ono šilježe ima u zemlji puno zlata i srebra!

Čoban kad čuje to ode svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola pa otkopaju i natovare blago i krenu kući. A kako je gospodar bio pošten čovek, on da čobanu sve blago govoreći: – Evo, sinko, ovo je sve tvoje pa načini sebi kuću, oženi se i živi. Čoban uzme blago, načini kuću, oženi se i uskoro postane najviđeniji čovek i gazda.

Jednom, pred Božić, reče on svojoj ženi: – Spremi vina i rakije i svega što treba, pa ćemo sutra ići na salaš da nosimo pastirima neka se i oni provesele. Kad sutradan odu na salaš, onda gazda uveče kaže svima pastirima:

– Sad jedite, pijte i veselite se, a ja ću biti kod stoke svu noć. I tako gazda ode i ostane kod stoke. Kad je bilo oko ponoći, kurjaci zaurlaju, a psi zalaju. Kurjaci govore svojim jezikom: – Možemo li doći da učinimo štetu, pa će biti mesa i za vas? A psi odgovaraju: – Dođite da bismo se i mi najeli.

Ali među psima beše jedan matori pas koji je samo dva zuba u glavi imao. On stane govoriti kurjacima: – Dok su još ova dva zuba meni u glavi, nećete učiniti štete mome gospodaru. A to gazda sve sluša i razume šta oni govore.

Kad ujutru svane onda gazda zapovedi da sve pse potuku samo onoga matorog psa da ostave. – Zaboga, gospodaru, šteta je! – stanu sluge govoriti, a gazda im odgovori: – Što rekoh to da učinite! Onda se otpravi sa ženom kući. Pod njim beše konj, a pod ženom kobila.

Idući tako čovek izmakne napred, a žena zaostane. Onda konj pod njim zarže i veli kobili: – Hajde brže! Što si zaostala? – E, lako je tebi, – odgovori kobila, – ti nosiš jednoga gospodara, a ja troje: nosim gazdaricu i u njoj dete, a u sebi ždrebe.

Na to se čovek obazre i nasmeja, a žena to opazi pa brže obode kobilu, stigne čoveka i zapita ga zašto se nasmejao. – Ni za što, samo onako, – odgovori čovek. Ali ženi ne bude to dosta nego saleti muža da joj kaže. I što se više on branio i izgovarao, ona je sve više navaljivala. Najposle čovek reče da će umreti ako joj kaže.

A ona opet, ni za to ne mareći, navali sve više govoreći da drukčije ne može biti nego da joj kaže. Kad dođu kući čovek odmah naruči mrtvački sanduk i kad bude gotov, metne ga pred kuću i reče ženi: – Donesi komad hleba te podaj tome psu. Žena donese i baci pred psa, ali ovaj ne htede ni da pogleda.

Onda petao dođe i stane kljuvati komad hleba. – Nesrećo nesita! – reče mu pas. – Tebi je do jela, a vidiš gde gazda hoće da umre! – Pa neka umre kad je lud, – odgovori petao. – Ja imam sto žena pa ih svabim sve na jedno zrno kukuruza kad gde nađem, a kad one dođu, ja ga pojedem. Ako li se koja stane srditi, ja je odmah kljunom.

A moj gospodar nije u stanju jednu da umiri! Kad to čovek čuje, on ustane iz sanduka pa uzme batinu i dozove ženu: – Hodi ženo da ti kažem zašto sam se nasmejao, – pa sve batinom po njoj. – Eto to je, ženo! Eto to je, ženo! I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita zašto se smejao.