Gvozdeni prsten

U kolibi na kraju sela živela je neka siromašna žena sa sinom jedincem. Radeći teške poslove, mati je hranila sebe i dete. Kad je sin porastao, shvatio je kako je težak njihov život. Odlučio je da ne bude više sirotoj majci na teretu i da potraži hleba kod drugih ljudi. Stupio je u službu, i kad je zaradio tri krajcare, povuče ga želja da pođe u svet za hlebom i srećom.

Oprosti se od majke, uze tri krajcare i krene na put. Posle dugog puta stigne i jedno nepoznato selo. Bio je gladan i već se odlučio da kupi za krajcaru hleba, kad tamo ugleda gomilu mladića kako se bacaju kamenjem na jednog starog jadnog psa. Sažali se na životinju, pa priđe mladićima i zamoli ih da ostave psa na miru. pakosnici su mu se podsmevali i gađali psa kamenjem.

Tad im dečak reče: – Dajte mi psa, a ja ću vama krajcaru! Dečurlija zadovoljna uzmu krajcaru i dadu životinju dečaku. Putovao je dečak dalje po suncu i vrućini, a kraj njega je išao pas. Putem ga životinja oslovi: – Život si mi spasao. Kako da ti se odužim? Ostaću uza te, možda ću ti još kad ustrebati. Tako su išli dalje po svetu.

Posle dugog hoda dečak stiže u nekakvo selo. Beše umoran i gladan pa već htede da kupi za krajcaru hleba, kad ugleda na mostu nad dubokom vodom gomilu dece s vrećom u rukama. Priđe im i zapita ih šta imaju u vreći, a deca mu rekoše da su vezali u nju staru mačku koju će sad baciti u talase. Dečak se sažali na jadnu životinju, pa zamoli decu da mu je daju za krajcaru.

Deca odvežu vreću i dadu mu mačku te on pođe dalje po svetu. Uz put se javi i mačak: – Život si mi spasao. Kako da te nagradim? Ostaću uza te, možda ću ti još ustrebati. Dugo je išao dečak u pratnji psa i mačke dok nije stigao do zelenog pašnjaka. Tamo ugleda pastira kako zamahuje dugim štapom da ubije zmiju šarku. – Šta to radiš? – upita dečak pastira.

A pastir mu odgovori: – Ubijam jednu gadnu zmijurinu! I na tu se životinju dečak sažali, te zamoli pastira da mu je da za krajcaru. Onda krenu dalje i zmija mu reče: – Život si mi spasao. Kako da te za to nagradim? Ne mogu ići sa tobom po svetu, jer sam suviše omražena; zato hajde u grad moga oca, kralja svih zmija.

Daću ti gvozdeni prsten i dokle god ga budeš imao, ispunjavaće ti sve što poželiš. Ali upamti dobro šta ću ti sad reći! Kad stignemo do grada, zaustavi se pred ulazom, pa kad ti metnem prsten u ruke, lezi na zemlju. Tad će se moj otac, kralj svih zmija, strašno rasrditi i udariti repom, tako da će se zemlja zatresti.

Dečak odgovori da je sve razumeo i da će učiniti onako kako ga je zmija savetovala. Preko pašnjaka stiže dečak u pratnji životinja pod visoku goru. Odatle su se penjali po strmini između grmlja i stenja kako im je zmija pokazivala put. Stigoše na vrh planine. Tamo je bila visoka okomita stena i pod njom grad kralja svih zmija.

Zmija dovede dečaka do ulaza i reče mu da pričeka, a sama otpuzi u grad pa se posle kratkog vremena vrati i metne mu u ruke gvozdeni prsten, dečak ga uze, a onda se brzo baci na zemlju – tako mu je bilo rečeno. Tad zašumi kao vihor i kralj svih zmija udari takvom snagom pred ulazom da se zemlja zatrese. Potom se sve umiri.

Dečak ustane i vrati se u dolinu. Odavno ništa ne beše jeo, pa oseti strašnu glad. Sede kraj puta, požele hrane, i gle – hrana je već pred njim. Najede se i nahrani životinje, pa onda krene kući da usreći majku. Obradova se majka kad ugleda sina, iako se vratio kao siromah. A dečak joj ništa ne reče.

Kad uveče pođoše u postelju i majka zaspi, dečak zažele da na tom mestu bude divna palata sa visokim prozorima i prostranim sobama punim lepog nameštaja i skupocenog posuđa, meke postelje, najlepša odela i najbolje jelo, a oko palate da se prostire prekrasan vrt pun šarenog cveća. Što je dečak zaželeo to mu se i ispunilo.

Kad se mati ujutru probudi, vrlo se začudi. Najzad uđe u sobu svog sina pa ga upita, uplašeno i veselo, kako je moguće da se sve tako izmenilo. Dečak joj ispriča sve po redu kako je išao po svetu, šta je doživeo i kako je dobio gvozdeni prsten. Sad su mati i sin živeli srećno i veselo. Uskoro dečak postade mladić koji odluči da se oženi.

Reče majci: – Idem da potražim devojku i da je dovedem kući pa ćemo još lepše živeti. Mladić ode pravo kralju te zemlje i zamoli ga da mu da kćer za ženu. Kralj se začudi i skoro razljuti što se prost čovek usuđuje prositi ruku njegove kćeri. A pošto je već slušao o mladićevoj sreći i o divnoj palati, pomisli: „Ipak ga neću oterati; postaviću mu uslove, i ako ih ne izvrši moraće otirći praznih ruku“.

Potom se okrenu mladiću, koji je mirno čekao: – Daću ti kćer za ženu samo ako presadiš u moj vrt najlepšu i najveću jelu što raste u šumi. Sledećeg jutra ustane kralj u zoru i nemalo se začudi kad ugleda u vrtu najveću i najlepšu jelu od svih što ih je bilo u šumi. Ali i sad još oklevaše, pa reče: – Daću ti kćer za ženu samo ako sagradiš pored moga grada staklenu palatu.

Sutradan usrane kralj rano i pored grada ugleda palatu od samog stakla. I po treći put kaže mladiću: – Daću ti kćer za ženu kad napraviš širok put od tvojega grada do moga, i da kraj tog puta raste najlepše drveće, svako drvo treba da bude drugačije, i da na svakom drvetu peva druga ptica. Ustane kralj trećeg dana i vide ono što je tražio.

Više nije imao kud, pristane i obeća svoju kćer mladiću za ženu. Kraljeva kći je volela kraljevića iz susedne zemlje, ali se nije mogla protiviti očevoj volji. Zato naumi da se osveti mladiću. Kralj priredi bogatu gozbu pa se mladić i njegova kći venčaju. Posle venčanja odvede mladi muž ženu u novi dom, a njegova mati je dočeka svesrdno i raširenih ruku.

Kraljeva kći beše naizgled zadovoljna i ljubazna prema mladiću i njegovoj majci, a mladić veseo jer je mislio da je usrećio nevestu, majku i sebe. Ipak, nevesta je u srcu smišljala crne planove. Jednom prilikom ona ga upita umilno: – Kaži mi, kako to možeš da učiniš sve što hoćeš? Mladić je ispočetka oklevao, i najzad joj ispriča tajnu gvozdenog prstena.

Kraljeva kći ga potom upita: – A gde je taj gvozdeni prsten? On joj reče da ga nosi na vrpci oko vrata. Kad uveče mladić zaspa, kraljeva kći preseče makazama vrpcu i uze njegov prsten. Ujutru se mladić nađe u svojoj staroj kolibi. Od lepe palate ni traga, a i kraljeva kći beše nestala. Žalostan i iznenađen on pođe unaokolo ne znajući šta da počne.

Tada mu priđoše pas i mačka i rekoše: – Hajde da tražimo prsten, možda ćemo ga negde pronaći. Hoćemo da ti služimo i što zaželiš učinimo za tebe. Onda svi troje krenuše kroz gradove i sela, kroz duboke šume i preko prostranih ravnica, pa najzad stigoše do nekakve velike pustinje, bez biljki, drveća, studenica i ljudskog boravišta. Kad dođoše do kraja pustinje, ugledaše pred sobom široko more.

Mladić se ražalosti, a pas i mačka ga stanu tešiti: – Ti pričekaj, a nas dvoje ćemo u vodu. Preplivaćemo more, pa ako nađemo gvozdeni prsten preko mora, donećemo ti ga. Mladić pristade, a životinje skočiše u vodu. Plivajući dan i noć treće jutro stigoše do druge obale. Nisu išli dugo, kad stigoše do nekakvog divnog grada. Zaustave se pred bedemima, a u grad ne mogu jer su vrata zatvorena.

Zaustave se i mačka kaže psu: – Pričekaj ovde, a ja ću se popeti uz drvo na zid. Odatle ću u grad da vidim nije li tamo slučajno gvozdeni prsten. Mačka se pope na drvo, s drveta skoči na zid, a sa zida na zemlju. Onda krene u grad i uskoro nađe put do kraljevske palate. Tamo je sada živela njena nekadašnja gospodarica koja je pobegla drugom kraljeviću.

Čim je ugleda, mačka zamauka, a nevesta reče: – Gle, upravo takvu mačku smo imali u ranijoj kući. Neka ostane kod nas, bar će nam loviti miševe. Mačka ostane u gradu i stane tražiti kradom po svim uglovima i odajama dvora ne bi li našla gvozdeni prsten. Uzalud. Već je svuda bila, sve pretražila, samo u sobu kraljeve kćeri nije još uspela da uđe.

Jednom nađe vrata te sobe otvorena; šmugne kroz njih i skoči pod postelju da se sakrije. Tako je čekala do noći. Uveče dođoše kraljević i njegova žena. Kada su zaspali, mačka se izvuče ispod postelje pa stade tražiti po sobi gvozdeni prsten. Utom ugleda malog miša pa skoči na njega. A miš je oslovi: – Znam šta tražiš. Ako mi pokloniš život doneću ti gvozdeni prsten.

Mačka ga pusti, a miš uteče pod orman i počne glodati drvo. Najzad progrize orman, uđe u njega i iznese gvozdeni prsten. Onda mačka uze prsten i počne razmišljati kako da iziđe iz sobe. Maukala je sve dotle dok se kraljeva kći ne probudi i istera je kroz vrata. Noseći gvozdeni prsten mačka skoči na bedem i spusti se niz drvo na zemlju; tu nađe psa te zajedno krenu kući.

Stignu do mora, skoče u vodu i zaplivaju prema drugoj obali. Kad su bili nasred mora, reče pas: – Daj meni prsten! Još ništa nisam učinio za gospodara koji me je spasao iz ruku zlikovaca. Mačka ne htede i tako se posvađaju. U svađi padne mački prsten u more. Oboje se jako ražaloste. Ćuteći stanu plivati dalje. Ali se desi da pored psa prođe zlatna riba.

Pas je zgrabi, a riba ga zamoli: – Pokloni mi život, daću ti za nagradu prsten što leži nad dnu mora. Pas pusti ribu, koja otpliva u morske dubine i donese gvozdeni prsten. Životinje se opet razvesele i zaplivaju brzo prema drugoj obali. Kad su doplivali, nađu tamo momka koji ih je čekao. Pas mu preda gvozdeni prsten, a mačka ispriča gde i kako ga je našla. Onda se sve troje vrate kući.

Mladić ispriča majci da je opet našao gvozdeni prsten koji priveže na vrpcu i obesi oko vrata. Potom pomisli: – Kraljević i njegova žena neka od sada žive u ovoj bednoj kolibi, a mi ćemo se preseliti u divni grad preko mora. Tako je i bilo.