Petar Pan

Petar Pan je živo želeo da provede noć u velikim tajanstvenim baštama, pa mu se jednog dana desilo da je izleteo kroz prozor svoje kuće odeven u lišće. Ubrzo se spustio u bašte u kojima su prekrasne vile igrale kolo. Čim su vile opazile da ih posmatra neki nepoznanik, razbežaše se.

Ali, najmanja i najnestašnija od njih, Zvončica, sprijateljila se sa dečakom i naučila ga da leti i da svira na fruli od trske. Kad su vile čule kako on iz tog jednostavnog instrumenta izvlači umiljate zvuke, primile su Petra Pana u svoje čarobno carstvo. Petar Pan provodio je srećne dane.

Ipak je osetio čežnju za majkom i, pošto su mu vile dozvolile da je obiđe, doleteo je do svoga prozora. Ali majka je spavala držeći u naručju malenu devojčicu. Petar se vratio u bašte čvrsto rešen da zauvek ostane sa svojim novim prijateljicama. Drugom prilikom spazio je neku devojčicu sakrivenu među drvećem.

Devojčica je ostala sa njim nekoliko časova, a zatim je poželela da se vrati majci plašeći se da joj mesto ne zauzme mlađa sestrica.

Petar Pan je žudio za društvom dečaka sličnih sebi, pa je u baštama oko sebe skupljao sve izgubljene dečake. Jedne noći, u društvi Zvončice, ušao je u Vendinu sobu dok su joj roditelji bili u pozorištu.

Vendi je već bila čula o čudesnim doživljajima Petra Pana i bila je presrećna što ga je upoznala, pa je odmah poželela da pođe sa njim u zemlju snova. Ali Vendi je htela povesti i svoju braću Majkla i Džonija. Zvončica im je posula po ramenima malo čarobnog praha i zatim su uzleteli svi zajedno. – Kako je lepo! – klicala je Vendi.

– Videćeš kako su divne bašte! – uzvrati joj Petar Pan. Za to vreme vrelo je u baštama kao u košnici. Očekujući dolazak Petra Pana, izgubljeni dečaci, koji su živeli sa njim, brali su cveće, vile su spremale male krevete od ružinih latica, pirati su, pod zapovedništvom kapetana Kuke, gonili crvenokošce, a crvenokošci su udarali u tam – tam, dok je Zlatni Krin, njihova ljupka princeza, grdila vođu pirata.

Kapetan Kuka je mrzeo Petra Pana od dana kad mu je u borbi za oslobođenje Zlatnoga Krina sabljom odsekao ruku. Ruka se zatim našla u čeljustima ogromnog krokodila koji je, okusivši njenu slast, rešio da pojede i pirata. Tako se kapetan Kuka, pored želje da se otarasi Petra Pana, morao čuvati i te opake živptinje.

Čim je saznao da se dečak vratio sa Vendi, okupio je pirate i saopštio im: – Možda nam nikada neće poći za rukom da se oslobodimo Petra Pana. On i ostali izgubljeni dečaci pronašli su novu mamu! Okrutni su pirati prebledeli, a najnemilosrdniji od sviju, Sem, predložio je da otmu Vendi. I jedne noći dok su svi spavali, pirati su provalili u kućicu od lišća.

U šumi i na malenom moru vodila se žestoka borba sve dok se Petar Pan nije dosetio te stao da oponaša glas krokodila. Prestravljeni, kapetan Kuka i njegovi ljudi razbežaše se glavom bez obzira. Kad se sve stišalo, Vendi je rekla Petru: – Dragi moj Petre, mi bi smo želeli da se vratimo mami. Hajde i ti sa nama!

– Ako se vratim među običnu decu, moraću da rastem – odgovori joj Petar. – Ne… Ja sam i ovde srećan. Ali ti samo idi. Zbogom! – Doći ću da te obiđem, Petre! – Nećeš nikada više doći, Vendi, jer kad odrasteš, nećeš više moći da živiš u svetu mašte. Sva u suzama Vendi ga je izljubila, zatim se oprostila sa Zvončicom i potom, uz duboki uzdah, otišla sa braćom.

Ali tek što su zašli su šumu, zarobili su ih pirati i odveli ih na svoje brodove. Za to vreme Petar Pan, pošto je prethodno svirao na svojoj svirali, usnu. Nije prošlo mnogo vremena a u sobu uleti Zvončica i pozove ga, sva unezverena: – Petre Pane, probudi se! Pirat Kuka je zarobio Vendi, Majkla i Džonija, kao i svu ostalu izgubljenu decu!

Jedino ti možeš da ih spaseš! Petar skoči iz kreveta, zgrabi sablju i u pratnji verne vile poleti prema moru. Kapetan Kuka je u međuvremenu sve dečake izveo na palubu, okovao ih i saopštio im da su osuđeni na smrt. – Dečaci budite hrabri! – govorila im je Vendi. – Imajte na umu da naš prijatelj Petar ne zna što je to strah.

U taj isti tren, kao privučen njenim rečima, na palubu je skočio Petar sa isukanom sabljom. On i Kuka započeli su odlučan dvoboj. Pirat Kuka bio je jači, ali Petar je skakutao tamo–amo kao vilinski konjic. – Evo ti! – Klicao je dečak. – Drži! Ubrzo ćeš se naći u krokodilovim čeljustima. Čuvši da Petar spominje strašnu životinju,

Kuka je prebledeo, i da bi izbegao strašnu sudbinu, udario je još žešće. Puni strepnje, dečaci su posmatrali borbu. Kuka je već bio posustao, iznemogao, kad ga je Petar naterao uz zid. Izgubio je ravnotežu i pao u more. Baš u tom trenu ispod mosta je plivao krokodil: u tren oka životinja je progutala pirata kao da je bombon.

Zahvaćeni paničnim strahom, ostali pirati su se razbežali – mili moji kuda koji, i tako je Petar postao jedini gospodar broda. Posle duge plovidbe Zvončica i on su otpratili Vendi i njenu braću do roditeljske kuće i ostavili ih da spavaju u belim krevetićima. – Misliš li da su srećni? – upitala ga je Zvončica kad su za trenutak zastali ispred njihovih prozora.

– Možda će ponekad biti srećniji od mene zato što imaju mamu, ali ponekad sam ja srećniji od njih jer živim slobodan među vilama u čarobnim baštama. – Petre – prošapta Zvončica – znaš li da sam bila ljubomorna na Vendi! – Oh, mala vilo, niko meni ne bi mogao uzvratiti tvoje prijateljstvo. Hajde, vratimo se u naše čarobne bašte.