Pepeljuga

Svetlana je bila lepa devojčica i živela je srećno. Ali jednog kobnog dana umre njena dobra majka i ona ostade sama sa ocem. Otac je odmah započeo da razmišlja o ponovnoj ženidbi. Posle dužeg traženja reši da se oženi udovicom – majkom dveju ružnih kćeri. Prvih dana, da bi ostvarila svoj cilj, udovica je bila vrlo ljubazna prema Svetlani.

Čim je postala njena maćeha, svakog dana bi joj oduzela poneku haljinu i poklonila je svojim kćerima. Usto ju je neprestano grdila i naređivala joj da obavlja najteže i najprljavije poslove. Otuda su sestre i započele da je zovu: Pepeljuga. Jednog jutra su joj rekle: – Sutra se u dvoru priređuje veliki bal na kome će se izabrati nevesta za princa. Spremi nam najlepše haljine.

Pepeljuga se dala na posao i sledeće večeri pomogla je sestrama i maćehi da se obuku i nakite. Čim su one otišle iz kuće, devojčica je klonula pored ognjišta, mrtva umorna i tužna. Dok je brisala suze, najednom je kroz prozor ugledala bleštavu svetlost. Tren zatim pojavila se prekrasna vila i obratila joj se ovim rečima:

– Nemoj plakati, mila moja, pomoći ću ti da postaneš lepša od sunca. Samo moraš da me poslušaš. – A ko si ti? – upita zaprepašćena Pepeljuga. – Ja sam dobra vila. Bila sam prijateljica tvoje mame i prisustvovala sam tvome rođenju. Po meni si i dobila ime. Rekavši ovo, vila podiže čarobni štapić i smesta su se stvorile zlatne kočije i u njih upregnuto pet belaca.

Pepeljuga je bila prekrasno odevena. – A sada pođi na bal – reče joj vila – samo se vrati pre no što izbije ponoć i nikome nemoj da otkriješ ko si. Kad se Pepeljuga pojavila u dvoru, svi su uprli poglede u nju, zadivljeni. Orkestar je prestao da svira, igrači su zastali. Kao privučen nekom neodoljivim snagom, princ joj je pošao u susret. – Dobro došla u moj dvor. Ko si ti? Odakle si?

Pepeljuga mu je odgovorila samo smeškom. Na ponovno pitanje rekla mu je da ne sme da otkrije ko je, da je došla samo da ga vidi i da pet minuta pre ponoći mora da bude u svome domu. Tako je i uradila. Kad su se sestre vratile, pitala ih je da li su se lepo sprovele u dvoru.

– Princ me pitao hoći li da pođem za njega – rekla joj je starija, sva zapenušena od jeda – ali sve je propalo zbog neke nepoznate devojke. – Koja upravo i nije tako lepa – dodala je druga sestra. – Mogu, štaviše reći da je bila ružna i suviše nakinđurena. Ali kako princ nije nikoga izabrao, za pet dana priređuje se novi bal.

Videćeš da će tada mene izabrati. – Jesi li baš toliko sigurna? – upita je Pepeljuga. Uvređena sestra se okomi na nju rekavši joj da ne treba da se meša u njene stvari. – Pogledaj se samo kako si ružna i prljava od pepela! Umesto što zabadaš nos u tuđa posla, bolje zapali vatru. Ovaj put Pepeljuga nije zaplakala. Čim je završila svoje poslove, otrčala je u kuhinju i pozvala vilu.

Kad ju je ugledala, zamolila ju je da joj opet omogući odlazak na bal. Vila joj obeća pomoć, samo je upozori da se vrati kući pre ponoći. Pepeljuga je malo zadocnila na bal. Princ ju je nestrpljivo čekao. Bio je presrećan kad ju je najzad ugledao. – Ovo je poslednji bal – reče joj. Zato mi moraš reći svoje ime. Ako mi ga ne kažeš, zatvoriću sva vrata na dvoru i nećeš moći da izađeš.

– Preklinjem vas, ne činite to – zamoli ga Pepeljuga. Moje ime mora da ostane u tajnosti, kao i mesto odakle dolazim. Možda ću jednog dana moći da vam sve otkrijem, ali za sada to ne smem da uradim. Princ joj je stegao ruku upravo u trenutku kad je časovnik odbijao ponoć. Devojčica je potrčala, strašno uplašena, i u žurbi izgubila jednu cipelicu.

Nesrećnom princu bila je to jedina uspomena na nju. Ali on nije gubio nadu. Sutradan je odaslao glasnike po čitavoj zemlji da razglase: – Sve devojke koje imaju malu nogu treba da dođu u dvor. Ona koja uspe da obuje izgubljenu cipelicu udaće se za princa. Kada su čule prinčevu poruku, sve devojke su pohrlile u dvor, ali nijedna nije mogla da obuje cipelicu.

Tada paževi krenuše od kuće do kuće tragajući za tajanstvenom devojkom. Na njihovo veliko iznenađenje, cipelica je pristajala samo Pepeljuzinoj nozi. Čim je to čuo. Princ je uzjahao konja i otkasao devojčinoj kući. – Najzad sam te pronašao – uskliknu uzbuđen. Da bi mi pokazala da si to zaista ti, daj mi da vidim i drugu cipelicu.

Pepeljuga nije imala druge cipelice i već je strepela da će joj sreća zauvek izmaći. Odjednom, ona ponovo ugleda bleštavu svetlost, a zatim se pored ognjišta ukaza vila i u njenoj ruci druga cipelica. Možete zamisliti koliko su Pepeljuga i princ bili zadovoljni. Odmah su započele pripreme za svadbu, na koju su pozvali i maćehu i njene dve kćeri.

Princ je naredio da nijedna devojka ne sme više da cepa drva i bere maline, sagradio je svojoj nevesti dvor od srebra i kristala i zamolio vilu da bude kuma njihovom prvom detetu. – Ostani sa nama na dvoru – reče joj princ. – Ti si suviše dobar  – odgovori mu vila. Vratiću se kad ti se rodi prvo dete, ali sad moram da idem. Ja nemam dvorova ni kuća, meni nije potrebna hrana ni odelo.

Danju drugujem sa oblacima, a noću sa zvezdama. Ali i pored toga neću vas nikad napuštati i znaću uvek kad vam zapreti kakva opasnost. Do viđenja i budite srećni!