Što stari uradi, uvek je dobro

Sad ću ti ispričati priču koju sam čuo kad sam bio mali, i kad god sam docnije razmišljao o njoj, činila mi se sve lepšom, jer s pričama je kao i sa nekim ljudima koji s godinama bivaju sve lepši, a to čoveka može da obraduje. Svakako si već bio na selu? Video si pravu staru seljačku kuću sa slamnim krovom.

Mahovina i korov rastu na njemu sami od sebe, a na dimnjaku je rodino gnezdo. Bez rode ne sme da bude! Zidovi su krivi, prozori niski, a jedan jedini može da se otvori. Peć za hleb ispupčila se kao mali debeli trbuh. Jorgovan se nadvio nad tarabom, kraj koje se nalazi barica s patkom i pačićima, tik ispod zakržljale vrbe.

Tu je i pas na lancu, koji laje na sve i svakog. Eto, baš takva kuća bila je na selu, a u njoj je živeo jedan bračni par, seljak i seljanka. Iako su imali malo, ipak su imali nešto bez čega bi se moglo biti. To je bio jedan konj, koji je pasao kraj drumskih jendeka.

Stari je jahao na njemu kad bi išao u grad, susedi su ga uzajmljivali i vraćali uslugu za uslugu, ali za njih je bilo bolje da konja prodaju ili trampe za nešto drugo što bi im bilo korisnije. Ali šta? — To ćeš ti, stari, znati najbolje! — govorila je seljanka. — U varošici je vašar, odjaši tamo, uzmi pare za konja, ili ga dobro trampi.

Što god ti uradiš, uvek je dobro! Odjaši na vašar. Tako mu veza maramu oko vrata, jer je to umela bolje nego on, načini mu dvostruki čvor, što je izgledalo sasvim lepo, zatim mu šakom očisti šešir, poljubi ga u usta, a on odjaha na konju, koga je trebalo da proda ili trampi. Da, stari je to umeo!

Sunce je sijalo, na nebu nije bilo ni oblačka! Na putu se digla prašina. Bilo je mnogo sveta koji je išao na vašar kolima, na konju ili pešice. Sunce je pripeklo, na putu se nije moglo naći nimalo hladovine. Tada naiđe jedan čovek, terajući pred sobom kravu koja je bila toliko lepa, koliko krava uopšte može da bude.

„Ova krava sigurno daje dobro mleko! — pomisli stari — tu bi se mogla načiniti dobra trampa.“ — Slušaj ti, s kravom, — reče on — hajde malo da porazgovaramo! Vidiš, evo jednog konja! Verujem da košta više od krave, ali meni je to svejedno, od krave ću imati više koristi. Hoćeš li da se trampimo?

— Dabome da hoću! — reče čovek s kravom i tako se trampiše. Pošto su to učinili, stari je mogao da se vrati, jer je obavio ono što je želeo, ali kako je još ranije rešio da ide na vašar, odluči da ipak ode, makar samo da ga vidi. On je išao brzo, a i krava je išla brzo, pa uskoro stigoše jednog čoveka koji je vodio ovcu.

Bila je to dobra ovca, u dobrom stanju i sa lepom vunom. „Rado bih je imao, — pomisli stari. — Njoj se neće desiti da joj ponestane paše kraj našeg jendeka, a zimi je možemo smestiti u sobu. U stvari, za nas je bolje da imamo ovcu nego kravu. Hajde da se trampimo.“

Naravno da je čovek koji je imao ovcu pristao, pa je tako trampa izvršena, a stari produži drumom vodeći ovcu. Malo posle, kraj jednog sporednog puteljka, spazi nekog čoveka koji je pod miškom nosio veliku gusku. — Ala je to debela guska! — reče stari. — Kako je masna! Kakvo joj je perje! Kako bi lepo izgledala u našoj bari!

To bi bilo nešto za moju staru, imala bi za koga da skuplja ljuske. Često je govorila: „Kad bismo imali gusku!“ — eto, sad može da je ima — i imaće je. Hoćeš li da se trampimo? Daću ti ovcu za gusku i uz to ću ti reći hvala. Naravno da je onaj pristao, pa se tako trampiše. Stari dobi gusku. Nalazio se blizu grada.

Gužva je bila sve veća, vrvelo je od ljudi i stoke. Svi su išli drumom pored putarevog krompirišta, gde je bila vezana njegova kokoška, da ne bi od straha podivljala i pobegla. To je bila kusa koka, koja je žmirkala na jedno oko, i lepo je izgledala. „Ko! ko!“ govorila je. Šta je pri tome mislila, ne bih umeo da vam kažem, ali stari kad je vide — pomisli: „To je najlepša koka koju sam ikada video!

Lepša je od parohove kvočke. Želeo bih da je imam. Kokoška uvek nađe po koje zrno i može go-tovo sama da se brine za sebe. Mislim da bi bila dobra trampa ako je dobijem za gusku.“ — Hoćeš li da se trampimo? — zapita putara. — Da se trampimo? — reče putar. — Da, to nije tako glupo! I oni se trampiše.

Putar dobi gusku, a stari koku. O, koliko je poslova obavio na putu u grad! Bila je vrućina i stari se umorio. Bio mu je potreban gutljaj pića i zalogaj hleba. U to stiže do jedne krčme i htede da uđe, ali je krčmar baš izlazio s punom vrećom nečeg, pa se sretoše na vratima. — Šta ti je to? — zapita stari.

— Trule jabuke! — odgovori krčmar. — Puna vreća, nosim ih svinjama! — Kako ih je mnogo! Voleo bih da ih vidi moja stara. Mi smo lane imali jednu jedinu jabuku na starom drvetu kraj šupe. Trebalo ju je sačuvati, stajala je na ormanu sve dok se nije pokvarila. To je uvek obilje, kaže stara. Ovde bi tek videla obilje!

Baš bih voleo da ih vidi. — Šta ćeš mi dati za njih? — zapita krčmar. — Dati? Hajde da se trampimo, daću ti moju kokošku. Tako stari trampi kokošku, dobi jabuke, pa uđe u krčmu i priđe šanku. Vreću jabuka nasloni na kaljevu peć koja je bila naložena, što on nije ni primetio. U sobi je bilo mnogo stranaca.

Trgovci konjima, marveni trgovci i dva Engleza. Oni su bili toliko bogati da su im džepovi pucali od zlatnika. Voleli su da se klade i o tome ćete sada čuti. Ššššš! ššššš! šta li je to cvrčalo kraj peći? Jabuke su počele da se peku. Šta? — i svi začas doznaše celu priču o konju koji je trampljen za kravu i sve dalje do trulih jabuka.

— Bome, dobićeš ti batina od svoje stare kad dođeš kući! — Dobiću poljubac a ne batine! — reče stari. — Moja stara kaže: što stari uradi, uvek je dobro. — Hoćeš li da se opkladimo? — zapitaše Englezi. — U puno bure zlatnika! — Dosta mi je i puna merica! — reče stari — ali ja mogu da se kladim samo u vreću jabuka, u samog sebe i u staru.

To nije samo puna već i prepuna mera. I opkladiše se! Krčmareva kola dođoše, popeše se Englezi, pope se i stari, uzeše i trule jabuke, pa tako stigoše kući. — Dobro veče, stara! — Hvala ti, stari! — Eto, izvršio sam trampu! — Da, ti to umeš, — reče stara, zagrli ga, pa zaboravi i na vreću i na strance. — Trampio sam konja za kravu!

— Hvala bogu, biće mleka! — reče stara. – Sad ćemo imati na stolu jela s mlekom, buter i sir. To je izvrsna trampa! — Da, ali sam kravu opet trampio za ovcu! — To je sigurno još bolje! — reče stara. — Ti uvek radiš smišljeno. Za ovcu imamo upravo dovoljno paše. Sad možemo imati ovčjeg mleka, ovčjeg sira i vunene čarape, pa čak i vunene spavaćice.

To krava ne može da da, ona se linja. Ti si vrlo smišljen čovek. — Ali sam ovcu trampio za gusku! — Zar ćemo zaista imati gusku o svetom Martinu, stari moj? Ti uvek misliš na to da me obraduješ! To ti je divna misao! Guska se može kljukati da se još više ugoji do svetog Martina. — Ali sam gusku opet trampio za kokošku! — reče stari.

— Kokošku! To je dobra trampa! — reče žena. — Kokoška nosi jaja, izleći će ih, pa ćemo dobiti piliće. Imaćemo živinarsku farmu! To sam baš potajno želela! — Da ali sam kokošku trampio za vreću trulih jabuka! — E, za to moram da te poljubim! — reče stara. — Hvala ti, mužu moj! Hoću nešto da ti ispričam.

Kad si otišao, mislila sam da ti spremim dobar ručak, kajganu s prazilukom. Jaja sam imala, a luka nisam. Zato odem preko do učiteljevih. Znam da imaju praziluka, ali žena je cicija, stara magarica! Ja je zamolim da mi pozajmi. Da pozajmim? Kako pozajmim? reče ona, kad u našoj bašti ništa ne raste, nema čak ni jedne trule jabuke.

Ni nju ne bih mogla da pozajmim!! Sad ja njoj mogu da pozajmim deset, pa čak i punu vreću. To je divno stari! — i ona ga poljubi posred usta. — To mi se dopada! — reče jedan Englez. — Što više ide nizbrdo, sve je srećnija! To vredi para! — i oni platiše bure zlatnika starom, koji je umesto batina dobio poljupce.