Ružno pače

O kako je bilo divno na selu! Leto u jeku, pšenica se žuti, ovas zeleni, seno na zelenoj livadi sadeveno u plastove, a roda korača svojim dugim crvenim nogama i govori egipatski, jer je taj jezik naučila od majke. Oko njiva i livada pružala se velika šuma, a usred šume duboko jezero. Zaista je bilo divno na selu! Sa svih strana obasjano suncem ležalo je staro vlastelinsko imalje okruženo dubokim jarkovima.

Od samog bedema pa sve dole do vode rastao je visoki čičak, sa tako velikim lišćem da se pod najvećim moglo sakriti dete. U toj divljini, kao u najgušćoj šumi, ležala je na jajima u gnezdu jedna patka. Sve joj je već bilo dodijalo, jer je trajalo tako dugo, a u pohode su joj dolazili vrlo retko. Druge patke više su volele da plivaju po vodi, nego da dođu i sede pod čičkovim lišćem i ćaskaju s njom.

Najzad stadoše prskati jaja jedno za drugim. „Pa! Pa!“ sva žumanca oživeše, i iz svakog jajeta proturi glavu po jedno pače. — Kva! Kva! Žuri, žuri! — reče patka, a pačići požuriše što su više mogli i stadoše se osvrtati na sve strane pod zelenim lišćem. Majka ih je puštala da gledaju koliko hoće, jer zelenilo prija očima. — Ah, kako je svet veliki! — povikaše svi pačići, jer su sad imali mnogo više mesta nego kad su bili u ljusci.

— Mislite li da je to ceo svet? — nasmeja se majka. — Svet se proteže još daleko s druge strane rita, sve do popine njive! Ali tamo nisam nikad bila! Valjda ste sad svi na okupu! — i ona se diže. — Ne, nisu još svi! Najveće jaje još leži! Dokle će to trajati! Već mi je sve dodijalo! — i ona opet leže. — Pa kako je? — zapita jedna stara patka koja je došla da je poseti.

— Suviše se nekako oteglo s ovim poslednjim jajetom! — reče patka sedeći u gnezdu. — Nikako da se pače izleže! A pogledaj druge. To su najlepši pačići koje sam ikada videla! Svi liče na oca, nevaljalca, koji me ni obišao nije! — Daj da vidim to jaje, — reče stara patka. — Veruj mi, to je ćureće jaje! Jednom sam i ja bila nasamarena i imala sam muke i nevolje s ćurićima, jer su se bojali vode, istinu ti kazujem!

Nikako nisam mogla da ih nateram da zaplivaju! Drala sam se i kvakala, ali ništa nije pomoglo. Pusti me da vidim to jaje! Da, da, ćureće je! Ostavi ga i uči ostalu decu da plivaju. — Još ću malo poležati na njemu! — reče patka. — Ležala sam tako dugo, pa mogu još malo. — Kako ti drago! — reče stara patka i odgega. Naposletku pršte i veliko jaje. „Pa, pa!“ zapijuka mladunče i izvalja se iz njega! Bilo je vrlo veliko i ružno.

Patka ga pogleda. — Ovo je neko strašno veliko pače! — reče ona — nijedno ne izgleda ovako! Ali ipak ne liči na ćure. To ćemo uskoro doznati! Mora u vodu, pa makar ga morala sama gurnuti! Ujutru osvanu prekrasan dan. Sunce je obasjavalo zeleni čičak, a majka patka siđe sa celom porodicom u jarak. Pljus! — skoči u vodu. — Kva, kva! Žuri, žuri! — viknu ona, a pačići jedno za drugim bućnuše u vodu.

Voda im se sklopi nad glavom, ali oni odmah izroniše i divno zaplivaše. Noge su išle same od sebe i svi su bili tu, čak je i ružno sivo pače plivalo sa njima. — Ne, to nije ćure,—reče patka—gle, kako divno vesla nogama, kako se pravo drži! To je moje rođeno mladunče. U suštini ono je sasvim lepo, kad ga čovek dobro pogleda. Kva! kva! Hajde sad sa mnom da vas uvedem u svet i predstavim u pačjem dvorištu.

Ali budite uvek blizu mene, da vas neko ne zgazi, i čuvajte se mačke. I tako uđoše u pačje dvorište. Tu je bila strahovita galama, jer su se dve porodice potukle oko jeguljine glave, dok je na kraju nije zgrabila mačka. — Vidite, tako je to na svetu! — reče patka i obliza kljun, jer se i njoj jela jeguljina glava. — A sad požurite i poklonite se pred onom starom patkom! Ona je najotmenija od svih ovde, španske je krvi.

I, vidite, ima na nozi crvenu krpicu, to je nešto izvanredno lepo i najveće odlikovanje koje patka može dobiti. To znači da ne žele da je izgube, i da je raspoznaju i životinje i ljudi! Žurite se! Ne krivite noge unutra! Vaspitano pače uvek širi i zabacuje noge, kao otac i mati! Gledajte, ovako! Poklonite se i recite: kva! I oni to učiniše. Ali druge patke oko njih pogledaše i rekoše sasvim glasno:

— Gle! Taman nam još ova bagra treba, kao da nas i onako nema dosta! I, fuj, kako izgleda ono pače, njega nećemo trpeti! — i odmah dolete jedna patka, pa kljucnu ružno pače u vrat. — Ostavi ga na miru, — reče patka-majka. — Ta ono nikome ništa ne čini! — Ali je suviše veliko i ružno! Zato ga treba oterati! — Kako imate lepu dečicu, — reče patka s krpicom oko noge. — Sva su lepa sem ovog koje je ispalo nekako rđavo!

Čisto bih poželela da ga nekako preudesite! — To se ne može, vaša milosti, — reče patka-majka. — Nije lep, ali je dobrog srca i pliva vrlo lepo, kao i ostali, čak smem reći i malo bolje. Mislim da će lepo porasti i vremenom će se smanjiti. Suviše je dugo ostao u jajetu i zato mu stas nije ispao kako treba! — i pritom ga čupnu i pogladi po perju. — Sem toga, patak je, pa mu to neće mnogo smetati. Mislim da će lepo ojačati i probiće se nekako kroz život!

— Drugi su pačići divni, — reče stara — ponašajte se kao da ste kod kuće, i ako nađete kakvu jeguljinu glavu, možete mi je doneti! I osećali su se kao kod kuće. Ali siroto ružno pače tukli su, udarali i ismevali i patke i kokoške. — Suviše je veliki! — govorili su svi, a ćuran, koji je rođen s mamuzama i stoga misli da je car, nadu se kao jedrilica pod punim vetrom, pođe pravo na jadno pače, zaćurlika, a glava mu sasvim pocrvene.

Ubogo pače nije znalo ni šta će ni kuda će, bilo je očajno što je tako ružno i služi na porugu celom pačjem dvorištu. Tako je bilo prvoga dana, a iz dana u dan bivalo je sve gore i gore. Svi su gonili jadno pače, čak su i njegova braća bila vrlo zla prema njemu i uvek govorila: — Kad bi te samo mačka uhvatila, ti, rugobo! A i majka bi ponekad rekla: — Dabogda te ne bilo!

Patke su ga kljucale, kokoške tukle, a devojka koja je hranila živinu gurala ga nogom. Pačetu to dojadi, pa jednog dana pobeže preko ograde. Ptičice u žbunju poleteše prestrašeno uvis. „To je zato što sam tako ružan!“ — mislilo je pače zatvorivši oči, ali je i dalje trčalo. Tako dođe u veliku močvaru gde su živele divlje patke. Tu je ležalo celu noć, umorno i tužno. Ujutru poleteše divlje patke i videše novog druga.

— Ko si ti? — upitaše ga, a pače se okretalo na sve strane i pozdravljalo kako je umelo. — Uh, što si ružan! — rekoše divlje patke. — Ali nama je to svejedno, ako ne nameravaš da se oženiš iz naše porodice. Jadno pače nije ni mislilo na ženidbu, samo kad je smelo da leži u trstiku i da pije malo vode iz bare. Tu je ležalo puna dva dana, a onda dođoše dve divlje guske, odnosno, bolje rečeno, dva gusana.

I oni su se nedavno izlegli i zato su bili brzopleti. — Slušaj, druže, — rekoše mu — ti si ružan, ali nam se dopadaš! Pođi s nama i budi ptica selica. Nedaleko odavde u drugoj močvari ima nekoliko slatkih i ljupkih divljih gusaka, sve same gospođice, divno gaču! Možda ćeš naći sreću, iako si ružan! Fijuuu! — zazvižda u tom trenutku odozgo, i oba divlja gusana padoše mrtva u trsku, a voda se zacrvene od krvi.

Fijuuu! — odjeknu ponovo i celo jato divljih gusaka polete iz trske. Pucnjava poče opet. Bio je to veliki lov. Svud unaokolo po močvari pritajili se lovci, neki su se čak popeli na drveće, čije su se grane pružale daleko iznad trske. Plavi dim, sličan oblaku, dizao se kroz mrko drveće i lebdeo dugo nad vodom. Lovački psi dođoše u mulj — šljap-šljap! — a rogoz i trska povijahu se na sve strane.

Jadno pače obuze užas, okrete glavu da je stavi pod krilo i baš u tom trenutku stade pred njega strašan veliki pas, isplažena jezika i sjajnih očiju. On gotovo dodirnu pače njuškom, pokaza oštre zube i šljap! — ode ne taknuvši ga. — Hvala bogu, — reče pače — toliko sam ružan da ni pas neće da me ujede! Tako je jadniče ležalo sasvim nepomično, dok je sačma zujala kroz trsku i zviždao metak za metkom.

Tek dockan popodne nastade tišina, ali jadno pače nije smelo da se pokrene, nego pričeka još nekoliko sati, a onda se obazre na sve strane i odjuri iz močvare što je moglo brže. Trčalo je kroz njive i livade, dok je vetar duvao tako silno da se jedva kretalo. Predveče se približi jednoj siromašnoj seljačkoj kolibi. Bila je trošna i ni sama nije znala na koju stranu da padne, pa je zato dalje stajala.

Vetar je silno duvao i pače je moralo sesti da ga vetar ne odnese. Uto primeti da su vrata na kolibi ispala iz jedne šarke i vise nakrivo, pa je pače moglo da se uvuče unutra i zakloni. Tu je živela jedna starica sa svojim mačkom i kokoškom. Mačak, koga je nazivala sinčićem, umeo je da izvija leđa u grbu i da prede, čak je umeo i iskre da baca, ali to samo onda ako se gladi uz dlaku.

Kokoška je imala sasvim male kratke noge i zato su je zvali Kratkonoga. Dobro je nosila jaja i žena ju je volela kao svoje rođeno dete. Ujutru odmah primetiše tuđe pače, pa mačak stade da prede, a kokoška da kokodače. — Šta vam je? — reče žena i obazre se svud oko sebe, ali nije dobro videla, pa pomisli od pačeta da je debela patka koja je zalutala. — Ovo je dobra lovina, — reče ona — sad ću imati i pačja jaja, samo ako nije patak!

To ćemo isprobati. I tako pače uzeše na probu za tri nedelje, ali od nošenja jaja ne bi ništa. Mačak je bio gazda u kući, a kokoška gazdarica, pa bi uvek rekli: „Mi i svet“, jer su uobražavali da su oni polovina (i to bolja polovina) sveta. Pačetu se činilo da se može imati i drugo mišljenje, ali kokoška to nije trpela. — Umeš li da nosiš jaja? — upita ga kokoška. — Ne umem! — Onda jezik za zube!

A mačak reče: — Umeš li da grbiš leđa, da predeš ili da bacaš iskre? — Ne umem! — E, onda se ne pleti u razgovor kad govore pametni. Pače sede u ugao, rđavo raspoloženo. Tako stade da razmišlja o svežem vazduhu i suncu i javi mu se čudna želja da pliva po vodi. Najzad nije moglo više da izdrži, pa reče to kokoški. — Šta ti bi odjednom? — začudi se ona — nemaš nikakva posla, zato ti padaju na pamet gluposti.

Snesi jaje ili predi, pa će te to proći. — Ali, tako je divno plivati po vodi, — reče pače — tako je divno osetiti vodu iznad glave i gnjurati do dna. — E, baš mi je to neko zadovoljstvo! — reče kokoška. — Baš si lud. Pitaj mačka, on je najpametniji od svih koje poznajem, da li on voli da pliva po vodi i gnjura, a o meni i da ne govorimo! Pitaj čak i našu gospodaricu, staricu, od nje nije niko pametniji na celome svetu!

Misliš da bi ona volela da pliva po vodi ili da joj voda pređe preko glave? — Vi me ne razumete, — reče pače. — Da, mi te ne razumemo, a ko bi te i razumeo? Valjda ne misliš da si pametniji od mačka i babe, a da sebe i ne spominjem! Ne uznosi se, dete, i budi zadovoljan onim što ti se dogodilo u životu. Zar nisi došao u toplu sobu i otmeno društvo, od koga možeš ponešto i da naučiš!

Ali ti si brljivko i nije nimalo zanimljivo da se čovek s tobom druži. Veruj mi, ja ti želim dobro. Govorim ti neprijatne stvari, a po tome se poznaju pravi prijatelji. Pobrini se samo da sneseš jaje i da naučiš da predeš ili bacaš iskre. — Mislim da bih radije pošao u daleki svet! — reče pače. — Pa idi! — odvrati kokoška. I pače ode. Plivalo je po vodi, gnjuralo se, ali su ga sve životinje prezirale zbog ljegove ružnoće.

Dođe jesen, lišće u šumi požute i potamne, zahvati ga vetar pa se poigra njime, a gore u vazduhu bilo je vrlo hladno. Oblaci se nadvili teški od leda i snega, a na ogradi je stajao gavran i od strašne hladnoće graktao — „gra, gra!“ Jadnom pačetu dođoše crni dani. Jedne večeri, baš u divan smiraj sunca, izlete iz žbunja jato prekrasnih velikih ptica. Pače još nikad ne beše videlo tako lepe ptice, blistavo bele, dugih gipkih vratova. Bili su to labudovi.

Oni pustiše neki vrlo čudan glas, raširiše svoja lepa duga krila i odleteše u tople zemlje, prema otvorenim morima. Uzleteše visoko, visoko, a ružnom pačetu bi teško oko srca. Vrtelo se po vodi kao točak, pružalo za njima vrat što je više moglo i puštalo tako prodoran čudan krik, da se ono samo od njega uplašilo. Nikako nije moglo da zaboravi te divne, srećne ptice, pa kad ih izgubi iz vida, ono zaroni do dna, a kad opet izroni, bilo je izvan sebe.

Nije znalo kako se te ptice zovu, ni kuda lete, ali ih je tako zavolelo kako još nikoga ranije nije volelo. Pozavidelo im nije ni malo, jer mu nije bilo ni na kraj pameti da ma samo i poželi ovakvu lepotu za sebe. Ta ono bi bilo srećno da su samo patke htele da ga trpe među sobom — jadno ružno pače! Zima je bila tako hladna, tako hladna, pače je moralo neprestano da pliva, da se ne bi voda zaledila.

Ali je otvor po kome je plivalo postajao svake noći sve manji i manji — bio je takav mraz da je pucala i ledena kora. Pače je moralo stalno da kreće noge, da se voda ne bi sasvim zaledila. Najzad se umori, umiri i zamrznu u ledu. Ujutru rano naiđe jedan seljak, vide pače zamrznuto i razbi led svojom klompom, pa ga odnese kući ženi, te nekako povratiše pače u život. Deca htedoše da se s njim poigraju, ali pače pomisli da hoće da ga muče pa pobeže, u strahu ulete u sud s mlekom, tako da se mleko prosu po podu.

Žena vrisnu i raširi ruke a ono ulete u sud s maslom, pa u bure s brašnom, pa opet uvis. Ah, kako je sad izgledalo! Žena kriknu i baci se za njim mašicama, a deca potrčaše jedno preko drugog da ga uhvate, smejući se i vičući. Dobro je bilo što su vrata ostala otvorena, pa ono pobeže napolje u žbunje i pade iznemoglo u sneg. Bilo bi suviše žalosno pričati o svim mukama i nevoljama koje je siroto pače podnelo te teške zime.

Kad sunce opet toplo sinu, pače je ležalo u močvari među trskom. Ševa je pevala, stiglo je lepo proleće! Pače razmahnu krilima, ona zašuštaše jače nego ikad ranije i snažno ga ponesoše. I pre nego što se moglo snaći, nađe se u velikom vrtu, gde su jabuke bile u cvetu, a grane mirisnog jorgovana nadvijale se nad vodom. O, kako je ovde bilo lepo, kako se svuda osećala prolećna svežina! A tamo iz čestara pojaviše se tri divna bela labuda.

Šuštala su krilima i lako klizila po vodi. Pače poznade prekrasne ptice i obuze ga čudna tuga. — Otplivaću do njih, do tih kraljevskih ptica i one će me ubiti zato što sam tako ružan, a usuđujem se da im priđem! Ali, svejedno mi je! Bolje da me one ubiju nego da me patke i kokoši kljucaju, devojka gura nogom i da skapavam od zime! Pa polete u vodu i zapliva prema lepim labudovima. Oni ga videše i jurnuše, šušteći perjem, pravo na njega.

— Ubite me! — viknu siroto pače i prignu glavu do same vode, očekujući smrt. Ali šta ugleda u bistroj vodi? Ugleda svoju sopstvenu sliku, ali to više nije bilo nespretno crnosivo pače, odvratno i ružno, već divni labud. Ne mari ništa što se neko rodi u pačjem dvorištu, samo kad se izlegao iz labudovog jajeta. Bio je presrećan posle svih muka i nevolja koje je preturio preko glave. Sad je tek shvatio svo u lepotu i sreću koja se ukazivala pred njim.

A veliki labudovi plivali su oko njega, milujući ga kljunovima. U vrt dođe nekoliko mališana. Oni baciše u vodu hleba i zrnevlja, a najmanji viknu: — Evo novog labuda! I druga deca kliknuše: — Došao je jedan nov! — zapljeskaše rukama i zaigraše, pa otrčaše po oca i majku, te stadoše bacati hleb i kolače u vodu. I svi rekoše: — Ovaj je najlepši! Tako je mlad i lep! Stari labudovi mu se pokloniše. On se vrlo zastide i sakri glavu pod krilo.

Ni sam nije znao šta se dešava s njim. Bio je vrlo srećan, ali ne gord, jer se dobro srce nikad ne pogordi. Setio se kako su ga progonili i podsmevali mu se, a sad mu svi kažu da je najlepši među lepim pticama. I jorgovan je spustio svoje grane sve do vode, a sunce sijalo tako toplo, tako blago. Mladi labud zaleprša krilima, izvi svoj divni vrat i iz srca kliknu: — Ni sanjao nisam o ovolikoj sreći, kad sam bio samo jadno ružno pače!