Palčica

Bila jednom neka žena koja je mnogo želela da ima malo, malecno dete, ali nije znala gde da ga nađe. Onda ode jednoj staroj veštici i reče joj: – Tako bih želela da imam dete. Hoćeš li me naučiti kako da dođem do njega? -To je bar lako! – reče veštica. Uzmi ovo zrno ječma, ono nije od one vrste što raste na njivi, niti što ga zoblju kokoši.

Posej ga u lonac, pa ćeš imati šta da vidiš! – Hvala ti! – reče žena i dade veštici dvanaest novčića, pa ode kući i poseja ječam, kako ju je veštica naučila. Odmah izraste veliki lep cvet nalik na lalu, samo su mu latice bile čvrsto zatvorene, kao da je još pupoljak. – Kako je divan cvet! – reče žena i poljubi njegove lepe crvene latice. U tom času u cvetu nešto snažno puče i on se otvori.

Bila je to zaista lala, sad se dobro videlo. A usred cveta, na zelenom tučku, sedela je malena devojčica, nežna i ljupka. Bila je visoka jedan palac i zato je nazvaše Palčica. Divno uglačana orahova ljuska bila joj je kolevka, plave latice ljubičice dušeci, a ružina latica pokrivač. Tu je Palčica spavala noću, a danju se igrala na stolu, gde je žena stavila tanjirić obložen vencem cveća čije su stabiljke bile u vodi.

Po vodi je plivala velika lalina latica i na njoj je Palčica sedela i plovila s jedne strane tanjirića na drugi, a imala je dve bele konjske dlake kao vesla. To je zaista bilo pravo uživanje. Umela je i da peva tako nežno i ljupko, kako još niko nije čuo. Jedne noći, dok je Palčica spavala u svojoj maloj postelji, kroz razbijeno okno na prozoru uskoči ružna žaba krastača.

Ona skoči pravo na sto, gde je Palčica spavala pod svojom rumenom ružinom laticom. – To će biti divna žena za mog sina! – uzviknu krastača, ščepa orahovu ljusku sa Palčicom i iskoči kroz prozor u vrt. Tuda je proticao veliki i širok potok, a uz obalu je bilo močvarno i muljevito. Tu je stanovala krastača sa sinom. I on je bio ružan i odvratan, pljunuta majka!

– Kva, kva, kre-ke-ke! – bilo je sve što je kazao kad je video lepu malu devojčicu u orahovoj ljusci. – Ne govori tako glasno, jer ćeš je probuditi! – reče stara krastača – mogla bi pobeći od nas, laka je kao labudovo perce. Stavićemo je u reku na jedan širok lokvanj. Za nju tako malu, to će biti kao ostrvo. Odatle ne može pobeći dok ne spremimo svečanu sobu dole u mulju, u kojoj ćete stanovati i živeti.

Na reci je raslo mnogo lokvanja sa širokim zelenim lišćem, koje izgleda kao da pliva po vodi – najdalji list bio je i najveći. Tamo otpliva stara krastača i stavi na list orahovu ljusku sa Palčicom. Maleno siroče probudi se rano u zoru i kad vide gde je, stade gorko plakati, jer je voda bila svuda oko nje. Stara krastača čučala je u mulju i kitila svadbenu sobu trskom i žutim lokvanjem, jer je htela da je lepo udesi za snahu.

Onda otpliva sa svojim ružnim sinom do lista gde je bila Palčica. Hteli su da uzmu njenu lepu postelju i da je prenesu u sobu pre nego što Palčica tamo uđe. Stara krastača joj se duboko pokloni u vodi i reče: – Vidiš li, ovo je moj sin, on će ti biti muž, i lepo ćeš živeti dole u mulju. – Kva-kva! Kre-ke-ke-ke! – to je bilo sve što je sin umeo da kaže.

Onda uzeše lepu posteljicu i otplivaše s njom, a Palčica ostade sasvim sama, pa tužno zaplaka na zelenom listu, jer nije htela da živi kod odvratne krastače, ni da njenog ružnog sina uzme za muža. Ribice koje su plivale po vodi videle su krastaču i čule šta je rekla. Stoga su promolile glave da vide malu devojčicu. Čim videše kako je ljupka, sažališe se na nju što mora da živi sa ružnom krastačom.

Ne, to se ne sme nikad dogoditi! One se okupiše u vodi oko zelene peteljke lista, pregrizoše je, i list otplovi niz vodu s Palčicom, daleko, gde žaba krastača nikad ne može doći. Palčica je plovila sve dalje i dalje, prošla je pored mnogih gradova. Ptičice su sedele u žbunju na obali i pevale: „Kako je lepa ova mala devojčica!“ List sa Palčicom plovio je sve dalje i dalje, pa je tako Palčica otišla iz svog zavičaja.

Jedan lep beli leptirić stade da obleće oko nje i najzad se spusti na list, jer mu se svidela majušna devojčica, a Palčica se radovala što je žaba krastača ne može više stići. Sunce je obasjavalo vodu i sijalo kao čisto zlato. Palčica skide svoj pojas, priveza jedan kraj oko leptira, a drugi pričvrsti za list, pa je on sad plovio brže, a i ona s njim.

U tom trenutku dolete jedan veliki gundelj, opazi Palčicu i začas je obavi svojim nogama oko tananog struka i odlete s njom na drvo. Zeleni list je otplovio niz reku, a leptir je leteo s njim, jer je bio vezan za list i nije mogao da se oslobodi. Ah, kako se sirota Palčica uplašila kad je gundelj poleteo s njom na drvo! Najviše od svega beše joj žao lepog belog leptira, kojeg je vezala za list, tako da se nije mogao osloboditi, pa će tako umreti od gladi.

Ali gundelj se uopšte nije osvrtao na to. On sede s njom na najveći zeleni list na drvetu, dade joj da pije medeni sok iz cveća, i teče da je lepa, iako nimalo ne liči na gundelja. Malo zatim dođoše u posetu ostali gundelji koji su stanovali na drvetu. Razgledali su Palčicu, a gospođice gundeljke napućiše pipke i rekoše: – Ima samo dve noge, ala je to bedno! – Nema ni pipke!

– Kako je tanka u struku! Fuj! Liči na čoveka. Ala je ružna! – govorile su sve gundeljke, iako je Palčica bila zaista ljupka. Tako je izgledalo i gundelju koji ju je oteo, ali pošto su svi tvrdili da je ružna, najzad i on poverova u to, pa ne htede više da je drži kod sebe. Mogla je da ide kud hoće. Sleteše s njom s drveta i metnuše je na jedan krasuljak.

Tu je Palčica plakala što je tako ružna da je čak ni gundelj neće, a ipak je bila najljupkije stvorenje koje se može zamisliti, – nežna i mila kao najlepša ružina latica. Preko celog leta živela je sirota Palčica sasvim sama u velikoj šumi. Isplela je postelju od vlati trave i obesila je pod veliki čičkov list – tako je kiša nije kvasila. Hranila se slatkim cvetnim sokom, a pila rosu koju je svakog dana skupljala po lišću.

Tako prođoše leto i jesen, pa dođe duga i hladna zima. Sve ptice koje su joj tako lepo pevale, odleteše svojim putem. Trava i cveće uvenuše, veliki čičkov list pod kojim je stanovala zgrči se i ostade samo žuta svenula drška. Palčici je bilo strašno hladno jer joj se haljinica pocepala. Poče i sneg da veje i svaka pahuljica koja bi na nju pala, činila se Palčici kao što bi nama izgledalo da nas neko zasipa punim lopatama snega, jer smo mi veliki, a ona je bila jedva kao palac.

Sirotica se umota u jedan uveli list, ali to je nije ugrejalo. Sva je drhtala od zime. Baš uza samu šumu, gde je sad stigla, bila je jedna velika njiva, ali je žito bilo odavno odnešeno, samo je gola strnjika štrčala iz zamrznute zemlje. Kroz nju je Palčica prolazila kao kroz šumu, cepteći od zime. Idući tako stiže do vrata poljskog miša. Pod strnjikom se nalazila mala rupa.

Tu je u zavetrini ugodno živela poljska mišica: imala je punu sobu žita, lepu kuhinju i ostavu. Sirota Palčica stade pred vrata, kao kakva mala prosjakinja, i zamoli parčence ječmenog zrna, jer već dva dana nije ništa okusila! – Siroče malo! – sažali se poljska mišica, jer je ona u suštini bila veoma dobroćudna – uđi u moju toplu sobu, pa ćeš jesti sa mnom.

Pošto joj se Paličica svidela, reče joj: – Možeš ostati kod mene preko zime, ali treba da mi lepo održavaš sobu i da mi pričaš priče, jer to mnogo volim. I Palčica je činila sve što je zahtevala dobra stara mišica, pa joj je bilo vrlo dobro. – Uskoro će nam doć gosti, – reče jednom poljska mišica – moj sused dolazi obično svakog dana da me poseti. On je još bogatiji od mene. Ima velike dvorane i nosi lepo crno kadifeno krzno.

Kad bi mogla da se udaš za njega, bila bi dobro zbrinuta. Ali, on ne vidi. Morala bi mu pričati najlepše priče koje znaš. Ali se Palčica nije na to osvrtala: njoj nikako nije bilo stalo do tog suseda, jer je sused bio krtica. Dolazio je u posetu u svom crnom kadifenom krznu, bio je bogat i učen, pričala je mišica, stan mu je više od dvadeset puta veći od njenog, ali sunce i lepo cveće nije nikako trpeo i prezirao ih je, jer ih nikad nije ni video.

Kad je sused došao, Palčica mu je pevala pesme „Poleti, gundelju, poleti“ i „Pošao kaluđer na livadu“, tako da se sused krtica zaljubio u nju zbog njenog lepog glasa, ali ne reče ništa, jer je bio razuman. On je nedavno prokopao kroz zemlju dug hodnik od svoje do njihove kuće i dozvolio je poljskoj mišici i Palčici da se njime šetaju kad god zažele.

Ali ih je upozorio da se ne plaše mrtve ptice koja leži u hodniku: to je prava ptica s perjem i kljunom, koja je sigurno uginula nedavno, kad je počela zima, a zakopana je baš tamo gde je on prokopao svoj hodnik. Krtica uze u usta komadić trulog drveta, jer ono sija u mraku kao baklja, pa pođe napred da im osvetli dug mračan hodnik.

Kad stigoše do mesta gde je ležala ptica, upre krtica svojim rilom u tavanicu i odgurnu zemlju, tako da se pojavi veliki otvor kroz koji se probi svetlost. Dole je ležala mrtva lasta sa lepim krilima priljubljenim uz bokove, noge i glavu zavukla je u perje. Sirota ptica je sigurno uginula od zime. Palčici je bilo žao, jer je mnogo volela sve ptičice, koje su joj celog leta tako lepo pevale i cvrkutale, ali krtica odgurnu lastu svojim kratkim nogama i reče:

– Ova više neće zapevati! Kako je bedno roditi se kao ptica! Sreća je što nijedno od moje dece neće to biti. Takva ptica nema ničeg sem svog cvrkutanja, pa mora zimi da ugine od gladi. – Pravo kažete, baš govorite pametno, – reče poljska mišica. – Šta ima ptica od svog cvrkutanja kad dođe zima? Mora da gladuje i da se mrzne. Ali kažu da je to vrlo otmeno.

Palčica ne reče ništa, ali kad ono dvoje okrenuše leđa ptici, ona se saže, ukloni malo perja s glavice i poljubi pticu u zatvorene oči. „Možda je to ona koja mi je letos tako lepo pevala, – pomisli – koliko mi je radosti učinila, draga lepa ptičica. “ Krtica opet zatrpa otvor kroz koji se probijala svetlost i otprati susede kući.

Cele noći Palčica nije mogla zaspati, već ustade s postelje i isplete od sena veliki lep pokrivač, odnese ga dole i pokri njime mrtvu pticu, sa strane joj stavi pamuka koji je našla kod mišice u sobi, da bi joj bilo toplo na hladnoj zemlji. – Zbogom, lepa mala ptičice! – reče – zbogom, i hvala ti na lepoj pesmi letos, kad je sve drveće bilo zeleno i sunce sijalo tako toplo na nas.

Zatim spusti glavu ptičici na grudi, ali se vrlo uplaši, jer joj se učini kao da tu nešto kuca. To je bilo ptičje srce. Lasta nije bila mrtva, nego je samo zamrla: sad se ugrejala i opet oživela. U jesen sve laste lete u tople krajeve, ali ako koja zadocni smrzne se i padne kao mrtva, gde padne, tu i ostane dok je hladan sneg ne pokrije.

Palčica je drhtala od straha, jer je ptica bila velika, velika prema njoj, koja je bila jedva palac visoka. Ali prikupi hrabrost i zatutka pamuk još čvršće oko sirote laste, donese list metvice, koji joj je služio kao pokrivač, i pokri lasti glavu. Iduće noći opet se prikrade i nađe pticu sasvim oživelu, ali tako malaksalu da je jedva mogla samo za trenutak da otvori oči i pogleda Palčicu, koja je stajala s komadićem trulog drveta u ruci, jer nije imala druge svetiljke.

– Hvala ti, milo čedo! – reče joj iznemogla lasta. – Tako sam se lepo ugrejala. Uskoro će mi se vratiti snaga i moći ću opet da letim na toplom suncu! – O! – reče Palčica – napolju je tako hladno, pada sneg i mrzne se. Ostani u svojoj toploj postelji, ja ću te negovati! Zatim donese lasti vode u ružinoj latici, a lasta se napi i ispriča joj kako je povredila jedno krilo na nekom trnu i stoga nije mogla da leti brzo kao druge laste, koje su odletele daleko u tople krajeve.

Najzad je pala na zemlju, ali se više ničega ne seća i nikako ne zna kako je dospela ovamo. Lastavica tu prezimi. Palčica je bila dobra prema njoj i vrlo je zavolela. Ni krtica ni miš nisu ništa znali o tome, jer oni nisu trpeli sirotu lastu. Čim granu proleće i sunce ogreja zemlju, lasta se oprosti od Palčice. Devojčica otvori rupu koju je krtica ranije načinila, a sunce divno sinu unutra.

Lasta upita Palčicu da li bi pošla s njom, mogla bi joj sedeti na leđima, pa da zajedno odlete daleko u zelenu šumu. Ali Palčica je znala da bi to razočaralo staru mišicu. – Ne, ne mogu poći! – reče Palčica. – Zbogom! Zbogom, lepa devojčice! – reče lasta i polete ka suncu. Palčica je gledala za njom i oči joj se napuniše suzama. – Cvrrr! – zapeva ptica i odlete u zelenu šumu.

Palčica je bila žalosna. Nikako je nisu puštali napolje na toplo sunce. Žito koje je bilo zasejano na njivi iznad kuće poljskog miša, izraslo je visoko uvis. To je bila prava šuma za devojčicu, visoku samo jedan palac. – Treba preko leta da spremiš darove! – reče joj mišica. – Zaprosio te sused, mudra krtica u kadifenom krznu. Treba da imaš vunene i pletene spreme, treba da imaš našta ćeš sesti i leći kad postaneš njegova žena.

I Palčica je morala da uzme vreteno i da prede, a mišica je najmila četiri pauka da predu i tkaju i dan i noć. Svake večeri dolazio im je sused krtica u posetu i govorio neprestano o tome kako, kad prođe leto, sunce neće sijati tako toplo i sagorevati zemlju, te ona postaje tvrda kao kamen.Da, kad leto prođe, biće i svadba s Palčicom. Ali se sirota devojčica nije nimalo radovala, jer nije volela dosadnog suseda krticu.

Svakog jutra, kad se sunce rađalo, i svake večeri, kad je zalazilo, iskradala bi se Palčica napolje, a kad bi vetar povio vrhove klasja, mogla je da vidi plavo nebo i razmišlja kako je svetlo i lepo napolju. Želela je da opet vidi dragu lastu, ali ona više nije dolazila, sigurno je letela daleko po zelenoj šumi. Kad stiže jesen, bili su sasvim gotovi svadbeni darovi.

– Kroz četiri nedelje biće svadba! – reče joj poljska mišica, ali Palčica briznu u plač i reče joj da neće dosadnog suseda krticu. – Ne govori gluposti. – reče mišica. – Ne budi uporna, jer ću te ujesti svojim oštrim zubima. Baš je divan tvoj budući muž. Njegovo crno kadifeno krzno nema ni kraljica. On ima i dobru kuhinju i pun podrum. Treba da si mu zahvalna što te hoće za ženu.

Dođe i svadba. Sused krtica je već došao da vodi Palčicu. Trebalo je da živi s njim duboko pod zemljom, da nikad ne izađe na toplo sunce jer ga on nije trpeo. Siroto dete bilo je tako tužno, moralo se zauvek oprostiti od toploga sunca, koje je kod poljske mišice bar smela s praga gledati. – Zbogom žarko sunce! – uzviknu Palčica, pruži ruke visoko uvis i pređe prag kuće, jer je žito bilo požnjeveno i njivu je pokrivala samo suva strnjika.

– Zbogom! Zbogom! – reče i obgrli svojim ručicama malen crveni cvet koji se tu našao. – Pozdravi mi malu lastu, ako je vidiš. – Cvrrr! – ču se u tom trenutku iznad njene glave. Palčica pogleda uvis i opazi lastu koja je baš tuda letela. Čim vide Palčicu, veoma joj se obradova. Devojčica joj ispriča kako mora da pođe za ružnog suseda krticu i da živi duboko pod zemljom, gde sunce nikad ne dopire.

I, ne mogavši se savladati, zaplaka. – Sad dolazi hladna zima, – reče lasta – ja odlazim u daleke tople krajeve. Hoćeš li da pođeš sa mnom? Možeš mi sesti na leđa. Samo se priveži pojasom, pa ćemo odleteti daleko od ružnog suseda i njegove mračne sobe, daleko preko planina u tople zemlje, gde sunce sija lepše nego ovde, gde je uvek leto i cveta divno cveće.

Poleti sa mnom, slatka mala Palčice, ti si mi spasla život kad sam ležala smrznuta u mračnom podzemlju. – Poći ću s tobom, – odluči Palčica, pope se ptici na leđa i noge stavi na njena raširena krila, pričvrsti svoj pojas za jedno od najjačih pera i lasta uzlete visoko iznad šuma i mora, visoko iznad velikih planina po kojima leži večiti sneg.

Palčica je zebla u hladnim visinama, pa se zavukla pod toplo lastino perje, i samo bi promolila glavicu da pogleda svu lepotu ispod sebe. Tako stigoše u tople krajeve. Tamo je sunce sijalo mnogo toplije, nebo je bilo dvaput više, a duž jarkova i ograda raslo je divno belo i crno grožđe. Po šumama su rasli limunovi i pomorandže, svud je mirisalo na mirtu i metvicu, a putem su trčala prekrasna deca i igrala se s velikim šarenim leptirima.

Ali lasta je letela sve dalje i dalje, a što je dalje letela, bivalo je sve lepše i lepše. Pod divnim zelenim drvećem kraj plavog jezera stajao je sjajni beli mermerni zamak iz starih vremena: vinova loza uvijala se oko visokih stubova, a sasvim na vrhu bilo je mnogo lastavičjih gnezda i u jednom od njih živela je lasta koja je nosila Palčicu.

– Evo moje kuće! – reče lasta. – Ako hoćeš sama da potražiš koji od divnih cvetova što dole cvetaju, spustiću te tamo i biće ti lepo, kako samo poželeti možeš! – To je divno! – reče devojčica i zatapša ručicama. U blizini je ležao veliki beli mermerni stub koji je pao na zemlju i razbio se u tri komada, a između njih raslo je divno belo cveće. Lasta slete s Palčicom na jedan širok list.

Kad, gle čuda! Usred cveta stajao je maleni čovek, tako beo i proziran kao da je od stakla. Na glavi je imao divnu zlatnu krunu, a na ramenima sjajna krila, a on sam nije bio veći od Palčice. To je bio kralj cveća. U svakom cvetu živeo je jedan takav mali čovek ili žena, ali ovo je bio njihov kralj. – Ah, kako je lep! – šapnu Palčica lasti.

Mali kraljević se uplaši od laste, jer je ona prema njemu, malenom i nežnom, bila džinovska ptica. Ali kad vide Palčicu, obradova se, jer je to bila najlepša devojka koju je ikad video. Stoga skide zlatnu krunu i stavi je Palčici na glavu, pa je zapita kako se zove i hoće li da mu bude žena. Tako je Palčica trebalo da postane kraljica sveg cveća.

Kraljević je bio nešto sasvim drugo nego što su krastačin sin ili sused krtica u crnom kadifenom krznu. Ona zato reče lepom kraljeviću da pristaje, i iz svakog cveta izađe po jedna sićušna devojčica ili dečak. Bili su tako ljupki da ih je radosno posmatrala. Svako je doneo Palčici neki poklon, ali najlepši od svih poklona bio je par lepih krila velike bele mušice.

Pričvrstiše ih Palčici na leđa, pa je i ona letela od cveta do cveta. To je bilo uživanje! Mala lasta sedela je u svom gnezdu i pevala im što je lepše umela, a u srcu je ipak bila tužna, jer je mnogo zavolela Palčicu i nije želela da se ikada odvaja od nje. – Nećeš se više zvati Palčica, – reče kralj cveća devojčici. – To je ružno ime, a ti si tako lepa. Zvaćemo te Maja!

– Zbogom! Zbogom! – reče mala lasta i opet polete iz toplih krajeva u daleku Dansku. Tamo je imala malo gnezdo između prozora, gde živi čovek koji ume da priča bajke. Njemu je pevala „cvrrr“ – pa otuda i znamo ovu priču.