Veliki i mali Nikola

Bila u jednom selu dva čoveka i obojica su imala isto ime, obojica su se zvala Nikola, ali jedan je imao četiri konja, a drugi samo jednog jedinog. Da bi mogli razlikovati jednog od drugog, nazvali su onog koji je imao četiri konja veliki Nikola, a onog koji je imao jednog konja mali Nikola. Pa sad da čujemo šta je bilo sa tom dvojicom, jer ovo je istinita priča!

Cele sedmice morao je mali Nikola da ore za velikog Nikolu i da mu pozajmljuje svog jedinog konja, a onda je veliki Nikola pomagao njemu sa svoja četiri, ali samo jedanput sedmično, i to nedeljom. „Đi“ – pucao je bičem mali Nikola iznad svih pet konja, koji su tog jedinog dana bili njegovi. Sunce je tako divno sijalo, sva zvona u crkvenom tornju zvonila su, svi su bili praznično obučeni i prolazili su pored malog Nikole i videli ga kako ore s pet konja.

On je bio tako zadovoljan da je stao pucati bičem i vikati: – Đi, mojih pet konja! – Ne treba tako da kažeš, – reče veliki Nikola – jer je samo jedan konj tvoj. Ali kad je opet neko prošao, mali Nikola zaboravi da ne sme tako da kaže i povika: – Đi, svi moji konji! – Molim te da prestaneš s tim! – reče veliki Nikola – jer ako još jednom tako kažeš, udariću tvog konja po glavi, tako da će pasti mrtav na mestu i biće mu kraj.

– Neću to više nikad izgovoriti! – reče mali Nikola, ali kako je svet prolazio i govorio mu dobar dan, on se opet raspoloži, izgledalo mu je tako lepo što ima pet konja da ore svoju njivu, da zapucketa bičem i viknu: – Đi, svi moji konji! – Daću ja tebi tvoje konje! – reče veliki Nikola, uze motku i udari po glavi jedinog konja malog Nikole, tako da konj pade i ostade na mestu mrtav. – Ah, sad nemam više nijednog konja! – reče mali Nikola i zaplaka.

Zatim odra konja, stavi kožu da se osuši na vetru, baci je potom u vreću, a vreću uprti na leđa i pođe u grad da kožu proda. Pred njim je bio dug put; morao je da prođe kroz veliku mračnu šumu, a naiđe nevreme. On sasvim zaluta i pre nego što je izišao na pravi put, pade veče, te mu je bilo suviše daleko da stigne u grad ili da se vrati kući pre noći. Baš kraj puta ležalo je veliko seljačko imanje.

Kapci na prozorima bili su zatvoreni, ali je svetlost prosijavala kroz njih. „Možda će me tu pustiti da prenoćim“ – pomisli mali Nikola, priđe i zakuca. Seljanka otvori, ali kad ču šta hoće, reče mu da ide svojim putem, jer joj muž nije kod kuće, pa ne može da primi nijednog stranca. – Eto, sad moram da legnem napolju, – reče mali Nikola, a seljanka mu zatvori vrata pred nosom.

U dvorištu se nalazio jedan veliki stog sena, a između njega i kuće mala šupa sa ravnim slamnim krovom. – Mogao bih da legnem gore, – reče mali Nikola, kad vide krov. – To će biti divna postelja, roda valjda neće sleteti i kljucnuti me u nogu. Na krovu je zaista bila roda, jer je tu imala gnezdo. Mali Nikola se uspuza na šupu i stade se meškoljiti, da se bolje smesti. Drveni kapci na prozorima nisu se pri vrhu dobro zatvarali, pa je mogao da gleda upravo u sobu.

A tamo je bio postavljen veliki sto, bilo je vina, pečenja i jedna fina riba. Za stolom su sedeli seljanka i crkvenjak i niko više, seljanka mu je sipala vino, a on se bacio na ribu, jer je to bilo nešto za njegovu dušu. „Kad bih mogao dobiti nešto od toga!“ – pomisli mali Nikola i ispruži glavu prema prozoru. Bože, kako je divan kolač video tamo. Bila je to prava gozba. Uto se začu kako neko dolazi drumom jašući, – to se seljankin muž vraćao kući.

Bio je to dobar čovek, ali je imao jednu čudnu osobinu: nikako nije mogao da podnese crkvenjake. Čim bi mu se pred očima pojavio neko od te bratije, on bi pobesneo. Zato se i desilo da je crkvenjak došao da kaže ženi dobar dan baš kad je znao da joj muž nije kod kuće, a dobra žena stavila je pred njega najbolje što je imala od jela.

Pošto su čuli da dolazi muž, oni se grdno uplašiše i žena zamoli crkvenjaka da se zavuče u jedan veliki sanduk koji je stajao u uglu. To je učinila zato što je znala da jadni čovek ne podnosi crkvenjake. Žena brzo sakri sve dobro jelo i vino u peć za hleb, jer kad bi muž to video, mogao bi joj tražiti objašnjenje. „Ah!“ – uzdahnu mali Nikola gore na šupi, kad je video da je jelo sklonjeno.

– Ima li nekog gore? – upita seljak i pogleda u malog Nikolu. – Zašto tamo ležiš? Bolje hajde sa mnom u kuću. Zatim mali Nikola ispriča kako je zalutao i zamoli za prenoćište. – Dabome, – reče seljak – ali najpre da uzmemo nešto da se okrepimo. Žena je bila vrlo ljubazna prema obojici, postavila je sto i dala im veliki sud kaše. Seljak je bio gladan i jeo je s dobrim apetitom, ali mali Nikola nije mogao da ne misli na fino pečenje, ribu i kolač, za koje je znao da su u peći.

On beše stavio pod sto kraj svojih nogu vreću sa konjskom kožom, koju je, kao što znamo, poneo od kuće da je proda u gradu. Kaša mu nikako nije prijala, pa on stade na vreću, a suva koža u njoj glasno zaškripa. – Pst! – reče Nikola vreći, ali opet stade na nju i ona zaškripa još jače nego pre. – Šta je to u vreći? – zapita seljak. – O, to ti je jedan čarobnjak, – reče mali Nikola – kaže da ne jedemo kašu, jer je on dočarao punu peć pečenja, ribe i kolača.

– Nije valjda! – uzviknu seljak i otvori brzo peć, gde ugleda sva ona dobra jela koja žena beše sakrila, ali je on poverovao da ih je čarobnjak iz vreće dočarao za njih. Žena nije smela ništa da kaže, već odmah stavi jelo na sto, pa tako obojica stadoše jesti ribe, pečenja i kolača. Onda mali Nikola opet stade na svoju vreću i koža zaškripa. – A šta sada kaže? – zapita seljak.

– Kaže, – reče mali Nikola – da je dočarao i tri boce vina za nas, koje stoje u uglu kod peći. Sad je žena morala da uzme vino odakle ga je sakrila i seljak je pio i razveselio se. I on bi rado imao takvog čarobnjaka, kakvog je mali Nikola držao u vreći. – Može li da dočara i đavola? – zapita seljak – baš bih voleo sad da ga vidim, jer sam veseo. – Dabome, – reče mali Nikola – moj čarobnjak može sve što god zaželim.

Zar ne? – zapita i stade na vreću, a ona zaškripa. – Čuješ li kako kaže: da? Ali đavo izgleda tako ružno da ga ne vredi gledati. – O, pa ja se nimalo ne bojim! Kako li samo izgleda? – Eto, pokazaće se kao pravi pravcati crkvenjak. – Uh, – reče seljak – to je zaista gadno. Treba da znate da ja ne podnosim crkvenjake. Ali to ne smeta, pošto znam da je đavo, već ću se nekako snaći! Sad imam hrabrosti, ali ne treba da mi prilazi suviše blizu.

– Sad ću da zapitam mog čarobnjaka! – reče mali Nikola, pa stade na vreću i oslušnu. – Šta kaže? – Kaže mi da odete i otvorite sanduk u uglu, pa ćete videti đavola kako tamo čuči, ali morate držati poklopac da vam ne umakne. – Hoćete li mi pomoći da ga zadržim? – reče seljak i priđe sanduku, gde je žena sakrila pravog crkvenjaka, koji je tu prestravljeno čučao. Seljak malo podiže poklopac i gvirnu unutra:

– Uf! – uzviknu i odskoči unazad. – Video sam ga, izgleda sasvim kao naš crkvenjak! To je zaista strašno! Posle ovoga moralo se piti i tako su pili do duboko u noć. – Moraš mi prodati tog tvog čarobnjaka! – reče seljak. – Traži za njega što god hoćeš, daću ti punu mericu novaca! – Nikako ne mogu! – reče mali Nikola. – Pomisli samo koliko koristi ja imam od tog čarobnjaka! – Oh, kako bih ga rado imao! – govorio je seljak, ne prestajući da moli.

– Dobro! – reče najzad mali Nikola. – Pošto si bio tako dobar da mi daš prenoćište, neka ti bude po želji. – Dobićeš čarobnjaka za mericu novaca, ali da merica bude puna puncata! – Dobićeš je, – reče seljak – ali moraš poneti sobom i ovaj sanduk, neću da ga držim u kući ni jednog trenutka, jer se ne zna da li onaj još tamo sedi! Mali Nikola dade seljaku svoju vreću sa suvom kožom i dobi punu puncatu mericu novaca, a seljak mu pokloni još i jedna velika kolica, da na njima nosi novac i sanduk.

– Zbogom! – reče mali Nikola i ode sa novcem i velikim sandukom, u kome je crkvenjak još sedeo. Na drugom kraju šume bio je veliki dubok potok. Voda je tekla takvom snagom da bi čovek jedva mogao plivati uzvodno. Preko njega su podigli veliki nov most. Mali Nikola zastade nasred mosta i reče sasvim glasno, kako bi ga mogao čuti crkvenjak u sanduku:

– Šta će mi ovaj glupi sanduk! Tako je težak kao da je kamenje u njemu! Baldisaću ako ga i dalje vučem sobom. Baciću ga zato u potok. Ako dopliva kući za mnom, biće dobro, a ako ne dopliva, nije ni važno! Zatim uhvati sanduk jednom rukom i malo ga podiže kao da hoće da ga obori u vodu. – Nemoj! – dreknu crkvenjak u sanduku – pusti me da iziđem!

– Uh! – reče mali Nikola, pretvarajući se da je uplašen. – Ovaj još tu sedi! Treba brzo da ga bacim u potok da se udavi. – Ne! Ne! – povika crkvenjak. – Daću ti punu mericu novaca, pusti me! – E, to je već druga stvar! – reče mali Nikola i otvori sanduk. Crkvenjak se odmah izvuče iz njega i gurnu prazan sanduk u vodu. Zatim pođe svojoj kući, gde mali Nikola dobi punu mericu novaca.

Jednu je već ranije dobio od seljaka, pa je sad imao puna kolica novaca. – Eto konj mi je baš dobro plaćen, – reče on samom sebi kad stiže kući i izruči sav novac na veliku gomilu nasred sobe. – Ala će se veliki Nikola ljutiti kad dozna kako sam se obogatio, s mojim jedinim konjem, ali mu neću baš odmah sve reći. Zatim posla jednog dečka kod velikog Nikole i zamoli da mu pozajmi mericu.

„Šta li će samo s njom?“ – pomisli veliki Nikola i namaza dno katranom, da se od onog što će se meriti malo zalepi. To se i desilo, pa kad mu je merica vraćena, bila su zalepljena tri nova srebrnjaka. – Šta to znači? – reče veliki Nikola i odmah otrča kod malog. – Odakle si dobio toliko novaca? – Za onu konjsku kožu koju sam sinoć prodao. – To je dobro plaćeno! –

reče veliki Nikola, otrča brzo kući, uze sekiru i udari sva svoja četiri konja po glavi, odra im kože i krenu s njima u grad. – Kože! Kože! Ko će da kupi kože! Vikao je kroz ulice. Svi obućari i ćurčije dotrčaše i zapitaše šta traži za njih. – Mericu novaca za svaku, – reče veliki Nikola. – Jesi li ti lud? – upitaše svi zajedno – misliš da mi imamo novaca na merice?

– Kože! Kože! Ko će da kupi kože? – vikao je on opet, ali je svima koji su pitali pošto su kože, odgovarao: – Mericu novaca. – On nas smatra budalama, – rekoše svi, pa obućari uzeše kajiševe, a ćurčije kožne kecelje i stadoše da mlate velikog Nikolu. – Kože! Kože! – rugali su mu se. – Daćemo ti mi kožu koja će biti modra i zelena! Napolje iz grada! – vikali su, a veliki Nikola je morao da trči što brže može, jer još nikad nije bio tako izmlaćen.

Kad stiže kući on reče: – Platiće mi mali Nikola za ovo! Ubiću ga! Ali u kući malog Nikole beše umrla baka. Ona je doduše bila vrlo ljuta i zla prema njemu, ali on je ipak bio ožalošćen, pa je položio mrtvu babu u svoju toplu postelju, ne bi li oživela. Trebalo je da tu leži celu noć, a on će sesti u ugao i spavaće na stolici, kako je i ranije često činio.

Dok je tako noću sedeo, otvoriše se vrata i veliki Nikola uđe noseći sekiru. On je dobro znao gde je postelja malog Nikole, pa priđe i udari mrtvu babu po glavi, misleći da je to mali Nikola. – Evo ti! – reče on – sad me više nećeš praviti budalom! – i zatim ode kući. „To je bogme rđav i zao čovek, – pomisli mali Nikola – hteo je da me ubije i dobro je za baku što je već bila mrtva, jer bi joj inače uzeo život!“

On zatim obuče babu u nedeljne haljine, uzajmi konja od svoga suseda, upregnu ga u kola i namesti babu na zadnje sedište da mu ne ispadne u vožnji, pa zatim krete kroz šumu. Kad je sunce izišlo, bili su već pred jednom velikom krčmom, gde mali Nikola stade i uđe da uzme nešto za jelo. Krčmar je imao mnogo, mnogo para, bio je i vrlo dobar čovek, ali je bio plahovit kao da je nabijen biberom i duvanom.

– Dobro jutro! – reče on malom Nikoli. – Danas si se rano obukao u svečane haljine. – Da, – reče mali Nikola – idem u grad sa svojom bakom. Eno je gde sedi napolju u kolima i ne mogu da je dovučem u sobu. Hoćete li da joj odnesete čašu medovine? Ali morate govoriti vrlo glasno, jer ona ne čuje dobro. – Dabome da hoću! – reče krčmar, nasu veliku čašu medovine i iziđe s njom do mrtve babe, koja je uspravno sedela u kolima.

– Evo čaše medovine od vašeg unuka! – reče krčmar, ali mrtva žena ne reče ni reči, već je i dalje mirno sedela. – Zar ne čujete? – viknu krčmar što je mogao glasnije. – Evo čaše medovine od vašeg unuka! On to viknu još jednom i još jednom, pa pošto se ona i ne pomače s mesta, on se naljuti i baci joj čašu u lice i medovina joj poteče niz nos, a ona pade na leđa u kola, jer je bila samo uspravljena, a ne vezana.

– Šta je to? – viknu mali Nikola, istrča na vrata i zgrabi krčmara za prsa: – Ubio si mi baku! Vidiš li kolika joj je rupa na čelu? – O, nesreće! – jauknu krčmar i stade kršiti ruke. – Sve to dolazi od moje plahovitosti! Slatki mali Nikola, daću ti punu mericu novaca i sahraniću tvoju baku kao da je moja rođena, samo da ćutiš, jer će mi inače odseći glavu, a to je tako užasno!

Tako mali Nikola dobi punu mericu novaca i krčmar mu sahrani babu kao da je njegova rođena. Kad mali Nikola opet dođe kući s mnogo para, odmah posla svog dečka velikom Nikoli, s molbom da mu pozajmi mericu. „Šta je sad opet? – pomisli veliki Nikola. – Zar ga nisam ubio! Idem sam da vidim!“ – i on pođe s mericom kod malog Nikole.

– Otkud ti svi ovi novci? – upita i širom razrogači oči da sve vidi. – Ti si ubio moju baku, a ne mene! – reče mali Nikola. – Ja sam je prodao i dobio za nju mericu para. – To je, bome, dobro plaćeno! – reče veliki Nikola, požuri kući, uze sekiru i odmah ubi svoju babu, pa je metnu na kola i odveze se u grad do apotekarove kuće i zapita ga hoće li da kupi mrtvaca.

– Ko je to i otkuda vam? – zapita apotekar. – To je moja baba! – reče veliki Nikola – ubio sam je za mericu novaca. – Bože sačuvaj! – reče apotekar – vi buncate u groznici! Ne govorite takve stvari, jer možete izgubiti glavu. Zatim mu objasni kako je strašno ono što je učinio i kako je on rđav čovek i da bi ga trebalo kazniti. Veliki Nikola se tako uplaši da uskoči iz apoteke pravo u kola, raspali bičem po konjima i odjuri kući.

Apotekar i drugi svet mislili su da je lud, pa su ga pustili da ide kud hoće. – Platićeš mi to! – reče veliki Nikola kad stiže na drum. – Da platićeš mi, mali Nikola! Čim stiže kući, on uze najveću vreću koju je mogao da nađe, ode kod malog Nikole i reče: – Opet si me nasamario! Najpre sam ubio svoje konje, a onda i babu! Za to si samo ti kriv, ali me nećeš više varati!

Zatim zgrabi malog Nikolu oko pasa i strpa ga u vreću, baci je na leđa i doviknu mu: – Idem sada da te udavim! Trebalo je ići dobar deo puta da se stigne do potoka, a mali Nikola nije bio lak za nošenje. Put je vodio baš pored crkve. Orgulje su svirale i svet je unutra pevao tako lepo. Zato veliki Nikola spusti vreću s malim Nikolom kraj crkvenih vrata i pomisli da bi bilo sasvim dobro da uđe i odsluša malo pesmu pre nego što pođe dalje.

Mali Nikola ne može da pobegne, sav je svet u crkvi, pa tako uđe i on. – O, jao, jao! — uzdisao je mali Nikola. Vrteo se i vrteo, ali nije mogao da odreši uzicu. Uto naiđe neki stari govedar, kose bele kao sneg i s velikim štapom u ruci. On je gonio pred sobom čitav čopor krava i bikova, koji natrčaše na vreću u kojoj je bio mali Nikola i oboriše je.

– Oh, – uzdisao je mali Nikola – tako mlad a već moram da umrem! – A ja jadan, – reče govedar – tako sam star, a još ne mogu! – Otvori vreću! – viknu mali Nikola – uvuci se u nju umesto mene, pa ćeš otići pravo u raj. – To ću učiniti vrlo rado! – reče govedar i odreši malog Nikolu, koji odmah iskoči. – Hoćeš li da pripaziš na goveda? – upita starac, uvukavši se u vreću, koju mali Nikola odmah zaveza, pa ode svojim putem sa svim kravama i bikovima.

Malo zatim iziđe veliki Nikola iz crkve, uze vreću i stavi je opet na leđa. Učini mu se da je postala lakša, jer je stari govedar bio upola lakši od malog Nikole. „Kako je postao lak! – pomisli. – To je sigurno zato što sam slušao pesmu u crkvi!“ Zatim dođe do potoka, koji je bio dubok i velik, baci vreću sa starim govedarom u vodu i viknu za njom, misleći da je unutra mali Nikola:

– E, nećeš više moći da me nasamariš! Zatim pođe kući, ali kad stiže na raskršće, srete malog Nikolu, koji je terao pred sobom krdo goveda. – Gle, šta je sad opet? Zar te nisam udavio? – Jesi! – reče mali Nikola – bacio si me u potok pre jedva pola sata. – Ali otkuda ti sva ova lepa goveda? – upita veliki Nikola. – To su morska goveda, – reče mali Nikola. – Ispričaću ti celu priču, a treba i da ti zahvalim što si me udavio, pa sam se izvukao i dobro se obogatio, možeš mi verovati.

Tako sam se bojao dok sam bio u vreći, vetar mi je zviždao oko ušiju kad si me bacio s mosta u hladnu vodu. Potonuo sam odmah na dno, ali se nisam udario, jer dole raste najlepša mekana trava. Pao sam na nju i vreća se odmah otvorila, a jedna divna devojka u snežno beloj haljini, sa zelenim vencem u mokroj kosi, uze me za ruku i reče: „Jesi li ti mali Nikola? Evo ti za sada nešto goveda.

Jednu milju dalje na putu ima još čitavo krdo, koje ću ti pokloniti!“ Tada videh da je potok, u stvari, veliki drum za vodeni narod. Dole po dnu su hodali i vozili se od mora do duboko u kopno, sve do izvora potoka. Bilo je tako lepog cveća i sveže trave, a ribe su plivale po vodi i prolazile pored mojih ušiju kao ovde ptice u vazduhu. Kako je tamo lep svet i kakva goveda, koja pasu kraj jarkova i živica!

– Ali zašto si se onda vratio ovamo? – zapita veliki Nikola. – Kad bi dole bilo tako lepo, ja to ne bih učinio! – Da, – reče mali Nikola – ali ja sam to baš lukavo učinio. Čuo si, rekao sam ti, da je morska devojka kazala kako jednu milju dalje na putu, a pod putem mislila je na potok, jer ona na drugo mesto ne može, ima još čitavo krdo goveda za mene. Ali ja znam da potok krivuda tamo-amo, pa je to vrlo zaobilazno, a čovek može skratiti put ako iziđe na kopno i pođe prekim putem opet do potoka.

Tako ću uštedeti skoro pola milje i brže doći do morskih goveda. – Kako si ti srećan čovek! – reče veliki Nikola. – Šta misliš, da li bih i ja dobio morska goveda, ako odem na dno potoka? – Dakako da bi dobio, – reče mali Nikola – ali ja ne mogu da te nosim na leđima do potoka, suviše si težak, zato pođi tamo sam i uđi u vreću, a ja ću te s najvećim zadovoljstvom baciti. – Baš ti hvala, – reče veliki Nikola – ali ako ne dobijem morska goveda kad siđem dole, veruj mi da ću te premlatiti.

– Ne budi tako rđav! – i oni pođoše do potoka. Kad goveda, koja su bila žedna, videše vodu, potrčaše što su brže mogla da siđu i napiju se. – Gle, kako se žure! – reče mali Nikola. – Žele opet da dođu na dno! – Hajde, najpre pomozi meni, – reče veliki Nikola – jer ćeš inače biti bijen! Zatim se zavuče u veliku vreću, koja je bila na leđima jednog bika. – Stavi jedan kamen, jer se bojim da neću potonuti! – reče veliki Nikola.

– Ići će već nekako! – odgovori mu mali Nikola, ali ipak stavi u vreću veliki kamen, čvrsto stegnu uzicu i gurnu je. Buć! Veliki Nikola bio je u potoku i odmah potonuo na dno. – Bojim se da neće naći ono što je tražio! – reče mali Nikola i potera kući goveda koja je dobio.