Čarobni stočić

Bio neki krojač pa imao tri sina i jednu kozu, čijim su se mlekom prehranjivali. Svakog dana jedan od sinova vodio je kozu na pašu onamo gde je lišće najmekše i trava najsočnija. Jednom je najstariji sin odvede u crkvenu portu, punu bujne trave i mladog rastinja, te je pusti da se napase. Kad bi predveče, a on upita kozu: – Kozo bela, kozo mila, jesi li se zasitila?

Koza mu odgovori: – Ne mogu ni travke više, kozije mi duše, sita sam do guše – mek, mek! – Da krenemo onda kući – reče najstariji sin i vrati kozu u staju. – Jesi li napasao kozu kako valja? – upita ga otac. – Jesam oče! Sita je da jedva diše, ne može ni travke više! Stari krojač ne poverova sinu već ode u staju da se sam uveri. Milujući kozu, upita je:

– Kozo bela, kozo mila, jesi li se zasitila? Koza mu na to odgovori: – Kako bih se zasitila, na kamenu kad sam bila, travke nisam okusila – mek, mek! – Dakle, tako? – okomi se stari krojač na svoga sina. – Ja te poslah da napaseš kozu a ti je ostavi da gladuje! – pa onako srdit dohvati sa stola krojački aršin te njime opauči po sinu i najuri ga iz kuće.

Sutradan krojač posla srednjeg sina da napase kozu. I ovaj se trudio da ugodi kozi i napasao je na livadama, tražeći mesta gde je grmlje najzelenije a izdanci najsočniji. Kad bi predveče, a on upita kozu: – Kozo bela, kozo mila, jesi li se zasitila? Koza mu odgovori: – Ne mogu ni travke više, kozije mi duše, sita sam do guše – mek, mek!

– Da krenemo onda kući, reče srednji sin i vrati kozu u staju. – Jesi li napasao kozu kako valja? – upita ga otac. – Jesam, oče! Sita je da jedva diše, ne može ni travke više! Stari krojač ne poverova sinu već ode u staju da se sam uveri. Milujući kozu upita je: – Kozo bela, kozo mila, jesi li se zasitila? Koza mu na to odgovori:

– Kako bih se zasitila, na kamenu kad sam bila, travke nisam okusila- mek, mek! – Nesrećo jedna! – okomi se stari krojač na srednjeg sina. – Ja te poslah da napaseš kozu a ti je odvede u kamenjar! – pa onako srdit dohvati krojački aršin te njime opauči po sinu i izjuri ga iz kuće. Dođe red na najmlađeg sina da napase kozu.

Trudeći se da što bolje izvrši očevu zapovest, tražio je kozi pasišta gde je grmlje najbujnije, gde je zelje najmlečnije, gde su trave najbujnije, ali mu sav trud beše uzaludan te na kraju i njega snađe sudbina njegove braće. Sledećeg jutra stari krojač pođe sam da napase kozu, birajući joj najlepšu hranu. Kad bi predveče, on upita kozu: – Kozo bela, kozo mila, jesi li se zasitila?

Koza mu odgovori: – Ne mogu ni travke više, kozije mi duše, sita sam do guše – mek, mek! – Da krenemo onda kući – reče krojač i vrati kozu u staju gde je priveza a zatim milujući je nežno joj reče: – Eto, sad si najzad sita! – Ali koza opet zameketa: – Kako bih se zasitila, na kamenu kad sam bila, travke nisam okusila – mek, mek!

Kad je ovo čuo starac prosto ne mogade da dođe k sebi od zaprepašćenja. Tek sada uvideo je nepravdu koju beše naneo svojim sinovima kad ih je bez ikakvog razloga oterao od roditeljskog doma. Ozlojeđen, stari dohvati korbač i otera nezahvalnu kozu u šumu gde je rastrgoše vuci. Kad ostade sam u kući, stari krojač se zažele svojih sinova, te ih stade tražiti naokolo ali ih ne nađe.

Jer su bili već daleko u belom svetu. Najstariji sin stupio je na zanat kod jednog stolara. Bio je poslušan i vredan, a kad mu je rok istekao, majstor mu pokloni na oko sasvim običan, drven stočić. U stvari taj stočić je imao jedno neobično, čarobno svojstvo. Kad mu se kaže: „Stočiću, ded, gozbe daj!“ on se istoga časa zastre kao sneg belim prekrivačem a na njemu se poređaju činije pune najprobranijih jela i đakonija.

– Eto meni pune trpeze, dok sam živ! – pomisli momče, zatim se oprosti sa svojim majstorom i veselo krenu u svet. A kad ogladni, spusti samo stočić na zemlju i izgovori: „Stočiću, ded, gozbe daj!“ i već bi se na njemu našlo svega što srce samo poželeti može. Kad mu dosadi lutanje po belom svetu, najstariji sin krenu opet svojoj kući jer se uželeo starog oca.

Putujući tako, on jedne večeri potraži prenoćište u nekoj drumskoj krčmi punoj gostiju, koji mladog stolara pozvaše da sedne za njihov sto i podeli s njima što se našlo na trpezi. – Hvala vam, dobri ljudi! – odgovori momče. – Ne bih želeo da ovako gladan navalim na vašu ionako skromnu trpezu, već dozvolite da ja vas ugostim!

S tim rečima on spusti svoj stočić nasred krčme i reče: „Stočiću, ded, gozbe daj!“ Istoga časa na stolu se stvori obilje jela i đakonija kakvih krčmar i njegovi gosti nisu ni videli a kamoli okusili. – Prihvatite se, prijatelji! – pozva momče sve prisutne, te nastade gozba koja potraja do duboko u noć. Čim se jedna činija isprazni, eto već druge, vrhom pune!

Gledao to krčmar iz prikrajka i nikako čudom da se načudi, pa najzade reče u sebi: „Bogme, ovakav kuvar i meni bi dobro došao!“ Kada se raziđoše i poslednji gosti, leže momče da spava pošto je prethodno svoj stočić sklonio u kraj. Krčmar, kome čarobni stočić nije davao mira, razmišljao je kako da ga se domogne. Najzad se seti da na tavanu među starudijama ima isti takav stočić, te ode po njega i poturi ga umesto čarobnog stočića.

Ujutru mladi stolar plati krčmaru koliko je tražio za prenoćište, uprti stočić na leđa i ode svojim putem i ne sanjajući da je krčmar umesto njegovog čarobnog stočića podmetnuo običan rasklimatani kafanski sto. Oko podne stiže najstariji sin svome ocu, koji ga dočeka sa velikom radošću. – Pa, sine moj dragi, reci mi kakav si zanat izučio? – najzad ga upita otac.

– Postao sam dobar stolar, oče! – To je lep zanat – prihvati otac – a jesi li što god zaradio u dalekom svetu? – Najvrednije što sam mogao doneti, oče, to ti je onaj stočić! Krojač zagleda stočić sa sviju strana, pa reče: – Zar je ta stara, rasklimatana stolina sve što si zaradio? – On je samo na oko neugledan – odvrati sin – u stvari to je pravi čarobni stočić! Na moju zapovest, za tren oka se prekrije najprobranijim jelima.

Zato pozovi sve naše rođake i prijatelje. Priredićemo bogatu gozbu na kojoj će se svi najesti i napiti do mile volje! Kad su se svi gosti iskupili, najstariji sin iznese nasred sobe svoj stočić i reče: – „Stočiću, ded, gozbe daj!“ – Ali stočić ni da makne, već ostade prazan kakav je i bio. Mladi stolar pocrvene i samo što ne propade u zemlju od stida što je ispao lažov pred tolikim ljudima, koji se uz podsmešljive primedbe gladni i žedni, raziđoše opet svojim domovima. Otac, pak skide sa klina obešene makaze i ponovo prionu na svoj stari zanat, dok se njegov sin zaposli kod nekog stolara.

Srednji sin izučio je mlinarski zanat. Kad mu isteče rok, mlinara ga pozva k sebi i reče: – Bio si vredan i pošten momak, zato ti poklanjam ovo neobično magare, koje ne vuče kola niti tegli vreće. – Kakva mi je onda korist od takvog magareta? – upita momče. – Korist je veća no što možeš zamisliti! – odgovori mlinar. – Kad prostreš ispod njega čaršav i kažeš: „Magarence, dukataj!“ istog časa spreda i straga pljusnuće iz njega dukata!

Momče se zahvali mlinaru na dragocenom poklonu i krenu u svet. Kad bi se našao u besparici, samo bi rekao svom magaretu: „Magarence, dukataj!“ i dukati bi se rasuli po zemlji poput zlatne kiše. Kada se nagledao sveta i kad mu je dojadilo stranstvovanje, setio se oca i poželeo da se vrati svome domu. – Možda se već odljutio – pomisli momče – a ukoliko nije zaboraviće svoju srdžbu kada ugleda ovo magare što izbacuje dukate!

Desi se te i srednji brat zanoći kod istog krčmara koji je prevario najstarijeg brata, poturivši mu umesto čarobnog stočića običan kafanski sto. Krčmar priđe da prihvati magarca, ali mu momče ne dade, već reče da će se sam brinuti oko magarca i smestiti ga u staju, kako bi znao gde se nalazi. Krčmar se začudi neobičnom gostu ali se još više iznenadi kada ovaj izvadi dva zlatnika i zatraži da mu se zgotovi bogata večera.

Nakon obeda gost upita da li je još štogod dužan. Ne htevši da propusti retku ovako retku priliku, krčmar dodade računu nekoliko zlatnika više. Momče se maši za kesu, pa kako u njoj slučajno ne beše ni zlatnika više, on reče krčmaru: – Sačekajte malo, krčmaru, sad ću ja! – Zatim skide čaršav sa stola i ode u staju. Ne znajući šta je god naumio, radoznali krčmar pođe kradom za njim.

Kako su vrata štale bila zamandaljena iznutra, krčmar priđe jednom otvoru u zidu i vide stranca kako razastire čaršav ispod magarca i ču gde izgovara: „Magarence, dukataj!“ Istoga trena stade magare spreda i od pozadi izbacivati čitavu kišu žutih dukata. – Dođavola – progunđa iznenađeni krčmar – ovi dukati blistaju kao da su ovog časa izišli iz kovnice! Ovakva kesa dukata i meni bi dobro došla!

Pošto je platio koliko treba, gost leže da spava i ubrzo usnu bezbrižnim snom. Kad bi oko ponoći, krčmar se odšunja do staje i izvede zlatonosno magare a na njegovo mesto priveza običnog seoskog magarca. Rano izjutra srednji brat krenu dalje, vodeći za sobom podmetnutog magarca. Oko podne stiže svojoj kući gde ga otac radosno dočeka: – Pa, sine moj, kakav si mi ti zanat izučio? – upita starac srednjeg sina.

– Postao sam mlinar, oče. – I to je lep zanat – otac će na to – a jesi li štogod zaradio u dalekom svetu? – Eto, ovog magarca, oče! – Magaraca ima dosta i kod nas – odgovori stari krojač – bolje bi bilo da si doterao neku dobru kozu. – Da – prihvati sin – ali ovo nije običan magarac! Dovoljno je da mu kažeš: „Magarence, dukataj!“ – pa da mu spreda i od pozadi pljusne ćitava kiša dukata!

Nego, pozovi naše rođake i prijatelje, pa da vidiš kako ću ih časkom načiniti bogatim ljudima! – E, to mi se dopada! – obradova se krojač i skoknu da posluša sina. Kad se sva rodbina i prijatelji iskupiše, mladi mlinar položi ispod magarca ponjavu i reče: „Magarence, dukataj!“ – ali ono što se magaretu omaklo nije ličilo na dukate a još manje na zlato! Rođaci i prijatelji odoše smejući se a mlinar osta pokunjena nosa, videći da ga je onaj krčmar prevario.

Najmlađi brat učio je tokarski zanat. Iz pisama njegove braće saznao je šta im se desilo i kako ih je lakomi krčmar nasamario. Kada je izučio zanat, majstor mu dade jednu vreću i reče: – Evo ti ova vreća i u njoj batina! – Vreća bi mi još i mogla biti od neke koristi, ali što će mi batina u njoj? – Ako ti se ko zameri – odgovori majstor, – dovoljno je da kažeš:

„Batino, iz vreće!“ – i batina će tako zaigrati po leđima tvog dušmanina da će mu presesti majčino mleko i udaraće po njemu sve dok ne narediš: ”Batino, u vreću!“ Momče se zahvali na neobičnom daru i ode svojim putem. Pred sam mrak stiže do one iste krčme u kojoj su i njegova starija braća zanoćila. Spustivši vreću na sto ispred sebe, počeo je da priča okupljenim meštanima o čudima kojih se nagledao putujući po belom svetu.

– Svačega sam se nagledao – reče momče – i čarobnih stočića i magaraca koji izbacuju dukate i mnogih drugih čuda. Ali sve to nije ništa u poređenju sa onim što se krije u ovoj vreći! Krčmar načulji uši. – Sigurno mu je vreća puno dragog kamenja – pomislio je – moraću i nje da se dokopam jer, kako narod veli, triput bog pomaže!

Ka bi vreme počinku, gost se opruži na jednu klupu, poturi onu vreću pod glavu umesto jastuka i napravi se da spava. Kad bi oko ponoći, krčmar se prikrade i misleći da gost već spava tvrdim snom, stade oprezno izvlačiti ispod njegove glave vreću da bi umesto nje poturio neku drugu. Tek što krčmar povuče vreću malo jače, tokar skoči na noge i povika:

„Batino, iz vreće!“ Istoga časa izlete batina, pa stade krčamaru igrati po leđima da je bilo uživanje gledati. Što je krčmar više zapomagao, batina je sve žešće udarala po njemu, dok ovaj najzad, sav iscrpljen, ne pade na tle. Tokar naredi: „Batino, u vreću!“ zatim priđe krčmaru i reče: – Ako mi odmah ne vratiš čarobni stočić i zlatonosno magare, narediću batini da ponovo zaigra po tvojim leđima!

– Ne, preklinjem te! – zavapi krčmar. Daću ti sve što želiš, samo me poštedi te đavolske batine! Kada je svanulo, napusti krčmu i krenu kući sa batinom u vreći, čarobnim stočićem i zlatonosnim magarcem. Kad ga ugleda, otac mu se silno obradova, te na kraju i njega upita šta je izučio u dalekom svetu. – Postao sam tokar – odgvori najmlađi sin.

– Pa jesi li štogod zaradio stranstvujući daleko od doma? – Jesam, oče! Eto ovu batinu u vreći! – Šta?! – upita starac, sa negodovanjem. – Ovu batinu, veliš? – pa nju si mogao i ovde odseći sa bilo kog drveta! – Varaš se, oče! Nije ovo neka obična batina! Kad naredim: „Batino, iz vreće!“ ona odmah zaigra po leđima mog neprijatelja i udara sve dok ne kažem: „Batino, u vreću!“

Da ne beše te batine, ko zna da li bih mogao povratiti čarobni stočić i zlatonosno magare, koje je ona lopuža od krčmara otela mojoj braći! Nego, pozovi obojicu i zajedno sa njima i svu našu rodbinu i prijatelje na zajedničku gozbu i veselje! Poučen ranijim iskustvom, stari krojač nije imao mnogo vere u reči svog najmlađeg sina, ali mu ne htede pokvariti veselje već ode da još jednom okupi sve rođake i prijatelje.

Kada se svi iskupiše, tokar raširi nasred sobe ponjavu a onda uvede zlatonosno magare i reče srednjem bratu: – A sad, naređuj, dragi brate! Na to mlinar uzviknu: „Magarence dukataj!“ – i kiša dukata prosu se ponjavom, a gomila zlata rasla je sve dok se svi prisutni ne obogatiše. Onda tokar unese čarobni stočić i reče najstarijem bratu: Naređuj, dragi brate!

Čim ovaj izusti: „Stočiću, ded, gozbe daj!“ – već ga je prekrilo obilje najprobranijih jela i đakonija svake vrste. Nastade gozba kakvu krojač i svi prisutni ni sanjali nisu. To potraja do duboko u noć, a onda se gosti oprostiše od ljubaznih domaćina i odoše siti, napiti i punih džepova žeženog zlata. Stari krojač zaključa u sanduk svoju iglu, konac, aršin i utiju, te prožive ostatak života u zdravlju i veselju sa svoja tri sina.