Bila je kasna zimska noć kada je stari pekar, kod koga su sva deca iz ulice kupovala kifle i perece, stavio hleb u veliku peć da se peče, a on sam seo pored peći da se malo odmori i pridrema. Napolju je nečujno padao krupan, gust sneg. Ulica je bila tiha i bela, zavejana snegom. Svuda je bilo pusto u ovo doba noći i činilo se da i ulica sada spava.
U stvari, spavala je i ulica i sve u njoj: deca, koja su po celi dan bila napolju, njihove sanke, klizaljke i skije, spavali su zimski kaputi na čivilucima, vunene kapuljače i još mokre rukavice stavljene pored peći da se osuše. Stari pekar zevnu dva-tri puta, namesti se udobnije na svojoj stolici i taman htede da zatvori oči, kad ga trže tanak, jedva čujan glasić, koji je dolazio iz blizine:
– Brrr… Ala je zima… Uh, uh, smrzla sam se… Brrr… Pekar se osvrte, ali nikoga nije mogao da vidi. Oslušnu ponovo, pa pošto se ništa nije čulo pomisli da mu se samo učinilo, a da ustvari nikoga nema. Ali, samo što je to pomislio i zatvorio oči, isti glasić ga opet trže. – Sva sam promrzla…
Već tri dana kako neprestano putujem, umorna sam kao niko moj… Ako vam neću smetati, malo bih se ovde odmorila. Da li mogu? Stari pekar, dobričina, trže se još više iznenađen. Nikog nije mogao da vidi, bio je siguran da je sam u pekari, ali je bio uveren i da je čuo taj tanki, nepoznati glasić. Poverova zbog toga da neko zbija šalu sa njim, pa reče malo ljutito:
– Ko je to, dovraga?! – Ja sam, – začu se glasić. – Ja – pahuljica Snežana. Ako se ljutite i ako ne dozvoljavate da se ovde malo ogrejem, otići ću. I zaista, stari pekar ugleda jednu malu, snežnu pahuljicu nalik na belog leptira, koja je lebdela u vazduhu. Nikada mu se ranije tako nešto nije dogodilo. On je bio star čovek i koliko pamti, nikada pre ovoga nije čuo da i pahuljice mogu da govore.
Ali sada je bio uveren u to i reče zbunjeno, skoro pravdajući se: – Ne, ne… Ovaj… Ostani… Možeš da ostaneš. – Hvala vam – reče pahuljica, – mnogo vam hvala. Zatim ona polete levo, pa desno, oblete iznad tezge, ponovo se vrati do starog pekara i nežno, sa puno ljupkosti, spusti se na njegov veliki dlan. – Da li sam vam teška? – upita.
– O ne, – nasmeja se pekar – slobodno se namesti kako ti je najzgodnije. Bilo mu je smešno što ga pahuljica pita da li je teška i on se sasvim odobrovolji. – Samo ću malo da predahnem i da se ogrejem, pa ću da idem, – reče pahuljica Snežana. – Izvinite, molim vas. – Ništa, ništa – reče pekar. Već odavno je on porastao, a stariji ljudi nemaju vremena da se igraju kao deca.
Sada, dok je na svom velikom, snažnom dlanu posmatrao malu, belu pahuljicu, on se seti davnih vremena, požele opet da bude dete, da se sanka na bregu i da se grudva. Ali sledeće pitanje koje mu pahuljica postavi bilo je toliko smešno, da se on ne uzdrža i glasno se nasmeja.
– Pretpostavljam – reče pahuljica – da ste vi Sneško Belić, jer ste potpuno beli. Inače, ja se ne bih usudila da uđem ovde tek tako. Jeste li vi Sneško? Pekar je zaista bio sav beo od brašna i bi mu jasno zašto se pahuljica prevarila i zamenila ga sa Sneškom. Ali on ne htede da joj kaže da je to greška, već klimnu glavom i reče:
– Da, kao što vidiš i sama. Ja sam Sneško Belić. – Dobro je – reče Snežana, odahnuvši, – već sam pomislila da sam pogrešila i da sam na ko zna koga naišla. Sada je sve u redu… Ala sam zadremala… A nije ni čudo: tri dana neprekidno putujem, izgubila sam svoje drugarice, zahvatio me je vetar, pa nikako nisam mogla da se spustim…
Vitlao me je čas gore, čas dole, nosio me je po svojoj volji, levo i desno. Istina, bilo je zabavno gledati odozgo šta se sve dole radi, ali trebalo je izdržati tri dana… Videla sam svu decu iz vaše ulice. Znam svakoga po imenu. Evo, danas je jedan dečko, dok se sankao, izgubio rukavice – nove vunene rukavice… Posle nije mogao da ih nađe i otišao je kući plačući…
A ja znam gde su mu rukavice, videla sam ih… Videla sam i kada su se dva dečaka pobila zbog sanki… Sve znam… Uh, ala mi se spava… Nije lako tri dana izdržati na putu, bez odmora… Bila sam se skoro smrzla. Tako je mala pahuljica Snežana brbljala na velikom dlanu starog pekara, a on ju je slušao, smešeći se. I ko zna koliko bi još tako pričala o svemu i svačemu, odala bi sve tajne koje je odozgo videla, da je stari pekar ne prekide pitajući:
– Izvini, molim te, ne želim da ispadnem neznalica, ali nije mi jasno kako je moglo da ti bude zima? Još nisam naišao na pahuljicu kojoj je hladno. – Kako? – začudi se Snežana. – Pa jam mogla da nazebem i da se zaledim na mrazu. Toliko mi je bilo hladno. I zar bi onda bila pahuljica kao što sam sada? Ne bih, naravno! Ne bih bila ovako laka i bela, pretvorila bih se u parčence leda i niko me više ne bi mogao spasti…
– Hm… Da, da… – reče stari pekar. – Vidiš, to sam bio zaboravio. – Pa, nama pahuljicama, iako smo od snega, može da bude zima – reče Snežana. – Ako smo dugo na mrazu, možemo da se prehladimo, kao, kao… Kao što sva deca mogu da se prehlade. – Da, da – reče pekar. – Ja sam već stari Sneško Belić i pamćenje me pomalo izdaje.
Vidiš, Snežana, potpuno sam bio zaboravio na to. Samo… Dobro, u redu, ti si se nekako snašla. Došla si kod mene da se ogreješ. A kako se greju ostale pahuljice, koje ne mogu da uđu i da se ogreju? Šta one sada rade? Zavladala je tišina. Pekar pomisli da je zbunio malu Snežanu i htede još nešto da kaže, ali ponovo začu njen tanki glasić:
– Vidim, jadni Sneško, da si sve pozaboravljao. Baš mi te je žao. Ali, evo, ja ću ti reći. Kada pahuljice žele da zanoće na svom dugom putu, da se malo odmore i odspavaju, one se zaustave. Zapale gore visoko bezbroj vatrica i kraj njih se greju. Te vatre mogu svi sa Zemlje da vide. To su sjajne zvezde koje svetlucaju na zimskom nebu.
– Ah, pa naravno, – reče pekar. – Tako je. Učinilo mu se da je nešto slično već čuo, samo vrlo davno, kada je još bio dete. Pokuša da se seti. Kao u magli, prisećao se da mu je nekada majka isto to pričala. Nije bio siguran da li je majci tada verovao, ali sada nije mogao više da sumnja u njenu priču. Sada poverova da su sve priče koje je čuo dok je bio dečak istinite i da nijedna nije tek tako izmišljena.
– Ah, da, da… Sećam se, kako se ne bih sećao… – reče pekar. Bila je već duboka noć. Stari pekar pogleda na Snežanu. Ona je spavala, čista i bela na njegovom krupnom dlanu. Nije hteo da je budi, već i sam zatvori oči i utonu u san. Kada se probudi, reče: – Snežana, moram sada da radim. Hleb u peći je pečen. Ujutru će doći deca iz naše ulice da traže perece i kifle, pa će se naljutiti na mene ako im ne budem napravio.
Ali, niko mu ništa ne odgovori. To ga iznenadi. On pogleda na svoj dlan i ostade začuđen: na njemu nikoga nije bilo. Pogleda oko sebe, po pekari, misleći da će ugledati pahuljicu Snežanu kako se igra. Ali – nigde je ne vide. Pahuljica Snežana je već bila otišla, a on to nije ni primetio. U pekari je bilo toplo.
Stari pekar otvori vrata i iziđe pred svoju radnju, na ulicu. Ulica je još spavala dubokim snom. Bilo je tiho. Dok je dremao, sneg je prestao da pada i visoko gore na zaleđenom zimskom nebu mogao je da vidi bezbroj jasnih, čistih zvezda kako svetlucaju. – Sigurno su naložile vatre pa se greju – pomislio je stari pekar.
Petar Pajić, ilustrovao Ješa Milanović