Bio jednom jedan princ koji je hteo da se oženi princezom, ali pravom pravcatom princezom. Tako je obišao ceo svet da bi je našao, ali mu se svud isprečilo nešto na putu. Princeza je bilo vrlo mnogo, ali da li su to bile prave pravcate princeze, nije mogao nikako da dokuči, jer je uvek bilo nečeg što mu je smetalo.
Vratio se kući sav potišten, jer je želeo da se oženi pravom princezom. Jedne večeri bilo je strahovito nevreme: sevalo je i grmelo, kiša je pljuštala, jednom rečju bilo je užasno. Tada neko zakuca na kapiju dvorca, a stari kralj pođe da otvori.
A napolju je stajala jedna princeza. Ali kako je izgledala od kiše i ružnog vremena! Voda joj je curila s kose i odela i slivala se u vrhove cipela, pa na pete opet izlazila, – a ona je tvrdila da je prava pravcata princeza!
„To ćemo već doznati“, – pomisli stara kraljica, ali ne reče ništa, već ode u spavaću sobu, ukloni svu posteljinu i stavi zrno graška na dno postelje; zatim uze dvadeset dušeka i stavi ih preko zrna graška, a odozgo još dvadeset perina od guščjeg perja.
Tu je trebalo da prenoći princeza. Ujutru je zapitaše kako je spavala. – O, vrlo rđavo, – reče princeza. – Gotovo cele noći nisam ni trenula. Ko zna šta je bilo u toj postelji? Ležala sam na nečem tvrdom, tako da sam po celom telu modra i zelena. To je strašno!
Tako su se uverili da je ona prava pravcata princeza, jer je kroz dvadeset dušeka i dvadeset perina od paperja osetila zrno graška. Toliko nežan nije mogao biti niko, sem prave pravcate princeze!
Kraljević je uze za ženu, jer je sada znao da uzima pravu pravcatu princezu, a zrno graška odnesoše u umetnički muzej, gde se i sada može videti, ako ga neko nije uzeo.
Bajke se čitaju po celom Svetu